Kralj Petar I Karadjordjevic

раљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом - Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. ''Желим да будем прави уставни Краљ Србије'' – рекао је Краљ Петар I у свом прогласу током полагања заклетве.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. - окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.



Дана 12. јуна 1903. године, по тада важећем јулијанском календару, Петар Карађорђевић положио је у Народној скупштини заклетву на нови Устав, и тиме постао Краљ Србије.

Почетком XX века Србија је била ослабљена унутрашњим политичким кризама и спољним притисцима. Учестали сукоби политичких интереса и различитих идеологија стајали су на путу успону тада већ јаке грађанске класе. Поигравање са законима и уставима, распуштања Скупштине, недостатак јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва, створили су огромно незадовољство у свим слојевима српског друштва, што је кулминирало Мајским превратом.

Ступањем Краља Петра I на престо у Србији је почела ера демократије и либералног управљања земљом. Као европски образован и просвећен владар, и човек богатог животног искуства, Краљ Петар I увео је у Србију европске политичке институције и вредности, чиме је у земљи успоставио унутрашњи мир. Залагао се за демократију, парламентаризам, слободу штампе, страначке делатности, збора и договора, и за лична грађанска права. Тврдио је да само само слобода може да омогући напредак народа, развитак науке, културе, просвете и економије.

Непосредно по полагању заклетве пред посланицима, сенаторима и члановима Владе, Краљ Петар I изјавио је: “Ја хоћу да будем истинити уставни Краљ Србије. Устав и све уставне гаранције за мене су светиње које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати”. Том приликом позвао је на политичко и династичко помирење рекавши: “Све праштам, све остављам забораву ”.

Краљ Петар I био је најобразованији српски владар новијег доба. Читао је дела водећих француских и енглеских филозофа и социолога тога доба, а сам је на српски превео есеј великог енглеског мислиоца Џона Стјуарта Мила “О слободи”. Иако је био искрени верник, показивао је пуну верску толеранцију. Краљ Петар I настојао је да помири дух европског модернизма са традиционалним вредностима српског патријархалног друштва, да помири старо и ново, село и град, занате и индустрију. Сматрао је да је сеоско домаћинство окосница друштва и трудио се да га заштити од осиромашења. Борио се против корупције, бирократије и странчарења, а у спољној политици подржао је промену оријентације у односима са Аустро-Угарском.

За време владавине Краља Петра I остварен је програм ослобођења и уједињења српског народа из Македоније, Косова и Метохије и Рашке области. Краљ Ослободилац у народном сећању остао је запамћен као без премца најпопуларнији владар Србије, из милоште прозван “Чика Пера”. Његова дела и личност описивани су кроз бројне анегдоте и песме, генерацијама, до данас. Тиме су се на најбољи могући начин оствариле речи Краља Петра I: “Без љубави народне, слаби су престоли земаљски”.

МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ


Значајан је и за Мене и за земљу овај тренутак у коме се први пут као Краљ обраћам српском народу.
Народно Представништво сагласно саосећањем и жељом целог народа, изабрало Ме је једнодушно за Краља Србије.

Примајући се тога избора, Ја сам данас, по одредбама Устава, пред Народним Представништвом положио заклетву као законити Краљ Србије.

И сада објављујем Моме драгом народу да од данас ступам у Моја краљевска права и дужности.


Промислом Божијим и вољом српског народа, којим је пре једног столећа изабран Мој дед Карађорђе да српски народ поведе у свету борбу ослобођења, и Ја сам дошао на престо Краљевине Србије у којој је шеснаест година владао Мој отац Књаз Александар као народни изабраник.

Навикнут да вазда говорим и радим искрено и отворено, решен да све Моје старање и бригу поклоним срећи и благостању народа, Ја сматрам за Моју прву дужност да у овој свечаној и важној прилици с дубоким уверењем изјавим да владалац треба да буде носилац слободе и напретка свога народа.

Ја хоћу да будем истинити уставни Краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна, те основе правилног и сретног развитка и напретка народног и државног живота, за Мене су светиње, које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати.

А тражим од свију и свакога да то исто чине.

Задахнут тим идејама, предајем прошлост забораву, остављајући историји да свакога по делима цени.

Веран предањима српскога народа и мојих предака, Ја ћу се у спољашњим односима руководити традиционалним тежњама српског народа, а у исто доба одржаваћу пријатељске односе, које захтева потреба европске заједнице, нарочито међу суседним народима.

Моју дичну војску, којој одајем Своје краљевско признање за њене досадашње заслуге и пожртвовање Отаџбини, стараћу се да уздигнем на ступањ достојне узданице Српства.

Са оваквим мислима и осећајима, Ја потпуно поимам тежину и величину Моје владалачке дужности, али уверен у искрену потпору народа, Ја се надам да ћу, помоћу Божијом и народном, успети да Србију поведем путем благостања, напретка и среће.

Живео српски народ!

12. јуна 1903.

у Београду ПЕТАР I