Vojvoda Radomir Putnik
Страна 1 of 1
Vojvoda Radomir Putnik
Zivoti i postignuca dva coveka duboko su povezani sa istorijom Srbije na prelomu dva veka kao i sa zbivanjima u deceniji koja je prethodila Prvom svetskom ratu. Bili su skoro istih godina i usko su saradjivali. Jedan od njih je bio politicar, drugi je bio vojnik. Nikola Pasic, vodj Radikalne stranke, dao je pravac politickom zivotu Srbije u vreme burnih medjunarodnih i domacih kriza pre i u toku rata. Radomir Putnik, patrijarh srpske vojske, pripremio je vojsku za predstojeci rat i bio je na njenom celu za vreme pobedonosnih bitaka 1912--1914. kao i poraza pretrpljenog 1915. godine.
Pasic i Putnik imali su uzbudljive i uzburkane zivote koji su odgovarali vremenu u kome su ziveli. Politicar je bio bolje srece. Sudbina je dodelila Pasicu da dozivi pobedonosni ishod borbe koju je vodio, ali je bila manje naklonjena vojniku. Putnik je zapoceo karijeru porazom u ratu s Turskom 1876. a zavrsio ju je u izgnanstvu posle nemacke invazije na njegovu otaybinu 1915. godine. Umro je pre no sto se rat zavrsio i nije doziveo da vidi pobedonosni ishod vojevanja kome je posvetio zivot.
Najsvetliji trenuci u zivotu vojvode Putnika bili su u vreme bitaka 1912--1915. godine kada je istovremeno vodio dva rata: jedan za spas otaybine, drugi za sopstveni zivot. Srpska vojska se ocajnicki borila da se odupre zavojevacu. Njen komandant Putnik uskladjivao je strategiju odbrane i protivnapada sa bolesnicke postelje, na samrti od emfizema i boreci se svojim paralizovanim plucima za svaki dah. I vojska i njen komandant zabelezili su blistave pobede na Kumanovu, Bregalnici, Ceru i Kolubari i bili pobedjeni 1915. Srbija je prezivela. Putnik nije.
Ime Putnik ima prenosno znacenje. To prezime je Arsenije, siromasni emigrant sa Kosova, prijavio madjarskim vlastima pri kraju 18. veka.
Narodi Balkana, terani sa svojih ognjista ratovima i gladju, bili su u punom smislu recu putnici. Ipak, duboko privrzena starom kraju, porodica Putnik se vratila u Srbiji pocetkom tridesetih godina 19. veka. Autonomnoj knezevini koja se nedavno oslobodila otomanske vlasti bili su potrebni obrazovani ljudi. Arsenijev sin Dimitrije Putnik zaposlio se kao ucitelj u Kragujevcu. Mladji sin Radomir rodio se 24. januara 1847. godine.
Za sinove siromasnih porodica, bez zemlje i gotovine, skolovanje je bilo najbolje ako ne i jedino resenje. Medju malobrojnim skolama u Srbiji isticala se Artiljerijska skola, koja je docnije postala jezgro Vojne akademije, a koja je pruzala prednosti besplatne nastave, smestaja djaka, hrane pa cak i skromnog yeparca. Posto je dobio osnovno obrazovanje u Kragujevcu. Radomir Putnik je presao u Beograd gde je postao pitomac Artiljerijske skole.
Na balkanskoj vetrometini oduvek su se postovali vojska i oruzje. Samoodbrana je naucila seljaka da drzi pusku u svome domu. Vojnicka uniforma olicavala je moc. Srpska vojska, ciji je oficir postao Radomir Putnik, rodila se u ustanku 1804. godine i imala je seljacki karakter. Organizovanje jedinica stajace vojska zapoceto je tridesetih godina 19. veka. Pa ipak, tek je 1861. godine uvedena opsta vojna obaveza koja je obuhvatala sve odraslo musko stanovnistvo. Ova vrsta naoruzane narodne milicije modernizovana je osamdesetih i devedesetih godina 19. veka.
Artiljerijska skola u koju je stupio Radomir Putnik osnovana je 1850. godine. Njen prvi upravnik, ceski oficir Frantisek Zah, bio je pod uticajem francuske vojne doktrine dok je njegov naslednik Milojko Lesjanin studirao na berlinskoj Ratnoj akademiji.
U Putnikovoj klasi bilo je dvadeset i tri pitomca od kojih je sedamdeset diplomiralo 1863. godine. Putnik je bio tek osmi u rangu. Ovaj rezultat ocigledno nije bio sjajan, mada treba znati da je i Napoleon bio tek cetrdeset i drugi u klasi od pedeset i osam kadeta. Medju buducim srpskim vojskovodjama slican prosek pokazali su u svojim klasama vojvoda Misic (dvadeset prvi) i vojvoda Stepa Stepanovic (cetrnaesti). Bez obzira na ocene dobijene u skoli, Putnikova generacija je kasnije dala srpskoj vojsci osam generala.
Detinjstvo provedeno u siromastvu cesto stvara cvrstog, ocelicenog coveka. Nasledne osobine, stecene seljackim poreklom, izrazavaju se u samoodricanju i dubokoj privrzenosti rodnoj grudi. Patrijarhalno drustvo radja vodecu ulogu muskarca u porodici i drustvu. Sve ove crte se mogu naci u karakteru vojvode Putnika.
Pasic i Putnik imali su uzbudljive i uzburkane zivote koji su odgovarali vremenu u kome su ziveli. Politicar je bio bolje srece. Sudbina je dodelila Pasicu da dozivi pobedonosni ishod borbe koju je vodio, ali je bila manje naklonjena vojniku. Putnik je zapoceo karijeru porazom u ratu s Turskom 1876. a zavrsio ju je u izgnanstvu posle nemacke invazije na njegovu otaybinu 1915. godine. Umro je pre no sto se rat zavrsio i nije doziveo da vidi pobedonosni ishod vojevanja kome je posvetio zivot.
Najsvetliji trenuci u zivotu vojvode Putnika bili su u vreme bitaka 1912--1915. godine kada je istovremeno vodio dva rata: jedan za spas otaybine, drugi za sopstveni zivot. Srpska vojska se ocajnicki borila da se odupre zavojevacu. Njen komandant Putnik uskladjivao je strategiju odbrane i protivnapada sa bolesnicke postelje, na samrti od emfizema i boreci se svojim paralizovanim plucima za svaki dah. I vojska i njen komandant zabelezili su blistave pobede na Kumanovu, Bregalnici, Ceru i Kolubari i bili pobedjeni 1915. Srbija je prezivela. Putnik nije.
Ime Putnik ima prenosno znacenje. To prezime je Arsenije, siromasni emigrant sa Kosova, prijavio madjarskim vlastima pri kraju 18. veka.
Narodi Balkana, terani sa svojih ognjista ratovima i gladju, bili su u punom smislu recu putnici. Ipak, duboko privrzena starom kraju, porodica Putnik se vratila u Srbiji pocetkom tridesetih godina 19. veka. Autonomnoj knezevini koja se nedavno oslobodila otomanske vlasti bili su potrebni obrazovani ljudi. Arsenijev sin Dimitrije Putnik zaposlio se kao ucitelj u Kragujevcu. Mladji sin Radomir rodio se 24. januara 1847. godine.
Za sinove siromasnih porodica, bez zemlje i gotovine, skolovanje je bilo najbolje ako ne i jedino resenje. Medju malobrojnim skolama u Srbiji isticala se Artiljerijska skola, koja je docnije postala jezgro Vojne akademije, a koja je pruzala prednosti besplatne nastave, smestaja djaka, hrane pa cak i skromnog yeparca. Posto je dobio osnovno obrazovanje u Kragujevcu. Radomir Putnik je presao u Beograd gde je postao pitomac Artiljerijske skole.
Na balkanskoj vetrometini oduvek su se postovali vojska i oruzje. Samoodbrana je naucila seljaka da drzi pusku u svome domu. Vojnicka uniforma olicavala je moc. Srpska vojska, ciji je oficir postao Radomir Putnik, rodila se u ustanku 1804. godine i imala je seljacki karakter. Organizovanje jedinica stajace vojska zapoceto je tridesetih godina 19. veka. Pa ipak, tek je 1861. godine uvedena opsta vojna obaveza koja je obuhvatala sve odraslo musko stanovnistvo. Ova vrsta naoruzane narodne milicije modernizovana je osamdesetih i devedesetih godina 19. veka.
Artiljerijska skola u koju je stupio Radomir Putnik osnovana je 1850. godine. Njen prvi upravnik, ceski oficir Frantisek Zah, bio je pod uticajem francuske vojne doktrine dok je njegov naslednik Milojko Lesjanin studirao na berlinskoj Ratnoj akademiji.
U Putnikovoj klasi bilo je dvadeset i tri pitomca od kojih je sedamdeset diplomiralo 1863. godine. Putnik je bio tek osmi u rangu. Ovaj rezultat ocigledno nije bio sjajan, mada treba znati da je i Napoleon bio tek cetrdeset i drugi u klasi od pedeset i osam kadeta. Medju buducim srpskim vojskovodjama slican prosek pokazali su u svojim klasama vojvoda Misic (dvadeset prvi) i vojvoda Stepa Stepanovic (cetrnaesti). Bez obzira na ocene dobijene u skoli, Putnikova generacija je kasnije dala srpskoj vojsci osam generala.
Detinjstvo provedeno u siromastvu cesto stvara cvrstog, ocelicenog coveka. Nasledne osobine, stecene seljackim poreklom, izrazavaju se u samoodricanju i dubokoj privrzenosti rodnoj grudi. Patrijarhalno drustvo radja vodecu ulogu muskarca u porodici i drustvu. Sve ove crte se mogu naci u karakteru vojvode Putnika.
Re: Vojvoda Radomir Putnik
Vecina vojskovodja i generala u Evropi pre Prvog svetskog rata poticala je iz aristokratskih slojeva. To nije bio slucaj sa srpskim vojnim vodjama koji su skoro svi poreklom bili iz seljackih ili tek nastajucih gradjanskih slojeva.
Radomir Putnik bio je od one vrste ljudi koji su sami sebe izgradili. Tek polovinom tridesetih godina zivota poceo je uciti strane jezike i to zato da bi mogao pratiti evropsku vojnu literaturu. Vojno obrazovanje stekao je u Srbiji, mada je ono bilo pod snaznim uticajem francuske i nemacke vojne doktrine. Svega je jednom boravio sest meseci u Rusiji gde je proucavao rad vojne fabrike u Hotinu.
Verovatno je stroga sredina Artiljerijske skole doprinela povucenom, u sebe zatvorenom Putnikovom karakteru. Pusio je cigaretu za cigaretom, sto je docnije izazvalo emfizem pluca i bilo znak unutrasnje napetosti uvecane neprekidnim radom i punim predavanjem duznosti. Cak i u mladim godinama Putnik je odudarao od pricljive i zivahne beogradske sredine. Zenina porodica ga je zvala "namcor" a potcinjeni oficiri su ga krisom nazivali "kasljavko". Postovali su ga, ali ga nisu voleli.
O Putnikovom licnom zivotu ne zna se mnogo. Ozenio se 1879. godine Ljubicom Bojovic, cerkom generalstabnog pukovnika. Imali su sedmoro dece: tri cerke i cetiri sina. Troje od njih je skolovano u Rusiji. Dva sina su bila pitomci vojnih skola a cerka je dovrsila skolovanje u Smolnom institutu za devojke. Posle zenine smrti Putnik je ziveo kod svoje najmladje cerke, koja je predano bila uz njega do kraja zivota.
Zivot u Putnikovom domu bio je vise no skroman. Njegov pomocnik Zivojin Misic opisao je gostinsku sobu, koja kao da se nalazila u kasarni, sa stolom bez stolnjaka u sredini i nekoliko stolica. Povlacenje u samoga sebe i otudjenost od ostalog sveta odudarali su od uzburkanog razvoja Beograda i mlade zemlje koja je krajem veka prolazila kroz niz dinastickih sukoba i drzavnih udara. Tek proizvedeni kapetan Putnik bio je kaznjen sa petnaest godana pritvora u vreme rata s Turcima, 1876. godine, zbog sukoba sa svojim pretpostavljenim u pitanju nabavke hrane za svoju jedinicu. Mladom kapetanu je kazna oprostena kada je njegovo hrabro drzanje na bojnom polju saopsteno generalu Cernjajevu. Kasnije, u dva navrata, 1881. i 1883. Putnik je ponovo kaznjavan zbog "upotrebe jakih izraza" u prepisci sa pretpostavljenima.
Putnikova karijera je ozbiljno bila ugrozena nemiloscu u koju je zapao kod oba kralja, Milana i Aleksandra Obrenovica. Uzajamna netrpeljivost bila je posledica razlike u mentalitetima. Sarmantan ali nestalan, kralj Milan nagonski nije podnosio strogog i zakopcanog oficira, koji je uz to pokazivao didakticne sklonosti. Kralj je ocekivao od svojih oficira da se pokoravaju njegovim zahtevima, bili oni opravdani ili ne. Kada je zatrazio od Putnika da kao clan ispitne komisije propusti jednog od njegovih sticenika, ovaj mu je odgovorio da ce ishod ispita zavisiti od odgovora kandidata. Kako ovi odgovori nisu bili na zahtevanoj visini, Putnik je kraljevog miljenika oborio. Sukob se tako dalje zaostrio. Putnikovo ime je izbrisano iz spiska oficira predlozenih za odlikovanje. Kada je kralj Aleksandar 1893. godine prolazio preko teritorije divizije pod Putnikovom komandom, ovaj je poslao svoga zamenika da kralja pozdravi umesto da to ucini licno. U tome je bilo i politickih razloga jer su kraljevi sumnjicili Putnika da je naklonjen njihovim iskonskim neprijateljima radikalima.
Konacan raskid je nastao kada je Putnikovo ime, uz nekakve brojeve nalik na sifru, nadjeno u beleznici zaverenika uhapsenog i optuzenog za zaveru protiv dinastije. U stvari, uhapseni je bio vlasnik kamenoloma kod koga je Putnik narucio kamen za nadgrobni spomenik svojim roditeljima. Brojevi nadjeni u beleznici oznacavali su srazmere narucenog spomenika. Epilog price bio je da je Putnik penzionisan 1896. godine kada mu je bilo cetrdeset i devet godina.
Sukob izmedju kralja Milana i Putnika naskodio je obojici, ali je najvise stetio srpskoj vojsci. Tokom poslednje decenije 19. veka kralj Milan je ulozio svu svoju energiju u organizovanje i modernizovanje vojske. Vojni buyeti su povecani, oruzje je kupovano u inostranstvu, stajaca vojska je uvecana a cesti vojni manevri usavrsavali su vojnu snagu zemlje. Oficir Putnikovog iskustva i sposobnosti bio bi tih godina od neocenjive koristi kralju. Umesto toga, u naponu zivotne snage, Putnik je primoran da ostane posmatrac razvoja vojske kojoj je bio posvetio citav svoj zivot.
U toku tri decenije, od kada je bio proizveden za potporucnika po zavrsetku Artiljerijske skole 1866. pa sve do penzionisanja u cinu pukovnika, Putnik je bio na odgovornim polozajima. Godine 1880. postavljen je za pomocnika komandanta tada jedine divizije stajace vojske u Srbiji a taj mu je polozaj dodeljen na celu novoosnovane Dunavske divizije. Polozio je ispit za djeneralstabnog oficira i postavljen za sefa Obavestajnog odeljenja Vrhovne komande. Unapredjen je 1888. godine za sefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande i postao zamenik nacelnika generalstaba 1890. godine.
Putnikovom prestizu u vojsci posebno je doprinela profesura u Vojnoj akademiji 1886/7. i 1888--1895. godine. Za to vreme osam generacija kasnije istaknutih ratnih vojskovodja bili su njegovi djaci. Po kazivanju samog Putnika, poznavao je licno sve oficire iznad cina komandanta bataljona. Zajedno sa svojim studentima prokrstario je celu zemlju za vreme taktickih vezbi, djeneralstabnih ispita i vojnih manevara. Pricalo se da je licno poznavao sve mehandzije u Srbiji.
Radomir Putnik bio je od one vrste ljudi koji su sami sebe izgradili. Tek polovinom tridesetih godina zivota poceo je uciti strane jezike i to zato da bi mogao pratiti evropsku vojnu literaturu. Vojno obrazovanje stekao je u Srbiji, mada je ono bilo pod snaznim uticajem francuske i nemacke vojne doktrine. Svega je jednom boravio sest meseci u Rusiji gde je proucavao rad vojne fabrike u Hotinu.
Verovatno je stroga sredina Artiljerijske skole doprinela povucenom, u sebe zatvorenom Putnikovom karakteru. Pusio je cigaretu za cigaretom, sto je docnije izazvalo emfizem pluca i bilo znak unutrasnje napetosti uvecane neprekidnim radom i punim predavanjem duznosti. Cak i u mladim godinama Putnik je odudarao od pricljive i zivahne beogradske sredine. Zenina porodica ga je zvala "namcor" a potcinjeni oficiri su ga krisom nazivali "kasljavko". Postovali su ga, ali ga nisu voleli.
O Putnikovom licnom zivotu ne zna se mnogo. Ozenio se 1879. godine Ljubicom Bojovic, cerkom generalstabnog pukovnika. Imali su sedmoro dece: tri cerke i cetiri sina. Troje od njih je skolovano u Rusiji. Dva sina su bila pitomci vojnih skola a cerka je dovrsila skolovanje u Smolnom institutu za devojke. Posle zenine smrti Putnik je ziveo kod svoje najmladje cerke, koja je predano bila uz njega do kraja zivota.
Zivot u Putnikovom domu bio je vise no skroman. Njegov pomocnik Zivojin Misic opisao je gostinsku sobu, koja kao da se nalazila u kasarni, sa stolom bez stolnjaka u sredini i nekoliko stolica. Povlacenje u samoga sebe i otudjenost od ostalog sveta odudarali su od uzburkanog razvoja Beograda i mlade zemlje koja je krajem veka prolazila kroz niz dinastickih sukoba i drzavnih udara. Tek proizvedeni kapetan Putnik bio je kaznjen sa petnaest godana pritvora u vreme rata s Turcima, 1876. godine, zbog sukoba sa svojim pretpostavljenim u pitanju nabavke hrane za svoju jedinicu. Mladom kapetanu je kazna oprostena kada je njegovo hrabro drzanje na bojnom polju saopsteno generalu Cernjajevu. Kasnije, u dva navrata, 1881. i 1883. Putnik je ponovo kaznjavan zbog "upotrebe jakih izraza" u prepisci sa pretpostavljenima.
Putnikova karijera je ozbiljno bila ugrozena nemiloscu u koju je zapao kod oba kralja, Milana i Aleksandra Obrenovica. Uzajamna netrpeljivost bila je posledica razlike u mentalitetima. Sarmantan ali nestalan, kralj Milan nagonski nije podnosio strogog i zakopcanog oficira, koji je uz to pokazivao didakticne sklonosti. Kralj je ocekivao od svojih oficira da se pokoravaju njegovim zahtevima, bili oni opravdani ili ne. Kada je zatrazio od Putnika da kao clan ispitne komisije propusti jednog od njegovih sticenika, ovaj mu je odgovorio da ce ishod ispita zavisiti od odgovora kandidata. Kako ovi odgovori nisu bili na zahtevanoj visini, Putnik je kraljevog miljenika oborio. Sukob se tako dalje zaostrio. Putnikovo ime je izbrisano iz spiska oficira predlozenih za odlikovanje. Kada je kralj Aleksandar 1893. godine prolazio preko teritorije divizije pod Putnikovom komandom, ovaj je poslao svoga zamenika da kralja pozdravi umesto da to ucini licno. U tome je bilo i politickih razloga jer su kraljevi sumnjicili Putnika da je naklonjen njihovim iskonskim neprijateljima radikalima.
Konacan raskid je nastao kada je Putnikovo ime, uz nekakve brojeve nalik na sifru, nadjeno u beleznici zaverenika uhapsenog i optuzenog za zaveru protiv dinastije. U stvari, uhapseni je bio vlasnik kamenoloma kod koga je Putnik narucio kamen za nadgrobni spomenik svojim roditeljima. Brojevi nadjeni u beleznici oznacavali su srazmere narucenog spomenika. Epilog price bio je da je Putnik penzionisan 1896. godine kada mu je bilo cetrdeset i devet godina.
Sukob izmedju kralja Milana i Putnika naskodio je obojici, ali je najvise stetio srpskoj vojsci. Tokom poslednje decenije 19. veka kralj Milan je ulozio svu svoju energiju u organizovanje i modernizovanje vojske. Vojni buyeti su povecani, oruzje je kupovano u inostranstvu, stajaca vojska je uvecana a cesti vojni manevri usavrsavali su vojnu snagu zemlje. Oficir Putnikovog iskustva i sposobnosti bio bi tih godina od neocenjive koristi kralju. Umesto toga, u naponu zivotne snage, Putnik je primoran da ostane posmatrac razvoja vojske kojoj je bio posvetio citav svoj zivot.
U toku tri decenije, od kada je bio proizveden za potporucnika po zavrsetku Artiljerijske skole 1866. pa sve do penzionisanja u cinu pukovnika, Putnik je bio na odgovornim polozajima. Godine 1880. postavljen je za pomocnika komandanta tada jedine divizije stajace vojske u Srbiji a taj mu je polozaj dodeljen na celu novoosnovane Dunavske divizije. Polozio je ispit za djeneralstabnog oficira i postavljen za sefa Obavestajnog odeljenja Vrhovne komande. Unapredjen je 1888. godine za sefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande i postao zamenik nacelnika generalstaba 1890. godine.
Putnikovom prestizu u vojsci posebno je doprinela profesura u Vojnoj akademiji 1886/7. i 1888--1895. godine. Za to vreme osam generacija kasnije istaknutih ratnih vojskovodja bili su njegovi djaci. Po kazivanju samog Putnika, poznavao je licno sve oficire iznad cina komandanta bataljona. Zajedno sa svojim studentima prokrstario je celu zemlju za vreme taktickih vezbi, djeneralstabnih ispita i vojnih manevara. Pricalo se da je licno poznavao sve mehandzije u Srbiji.
Re: Vojvoda Radomir Putnik
Obdaren izvanrednim pamcenjem, Putnik je do te mere poznavao geografiju svoje zemlje da je u toku ratnih operacija 1914. diktirao raspored trupa ne gledajuci u mapu. Dok je bio u penziji, Putnik se latio pisanja vojnih uybenika i privatne nastave mladim oficirima kako bi dopunio prihode skromne penzije, nedovoljne za izdrzavanje mnogobrojne porodice. Vec ranije, 1883. godine, objavio je studiju "Artiljerija u gradskoj vojni" koju je radio na osnovu belgijskih proucavanja odvojenih forova u sklopu utvrdjenih gradova. Godine 1890. objavio je uybenik "Sluzba djeneralstaba --Prvi deo, Sluzba u mirno doba" kome je dodao drugu svesku 1899. godine u suzbi u ratno doba. Obe knjige iznele su ukupno 1344 strane i bile su zasnovane na francuskom i nemackom iskustvu. Knjige su sluzile kao uybenici u Vojnoj akademiji ne samo u Putnikovo vreme vec i kasnije, sve do 1927. godine.
Sedam godina provedenih u penziji bile su najteze u njegovom zivotu. Neuspeli atentat na kralja Milana 1899. godine i sudjenje vodjima Radikalne stranke primorali su Putnika da se privremeno udalji iz zemlje iz bojazni od moguceg progona. Buducnost je izgledala tmurna i beznadezna. Usamljen, napusten, razocaran, Putnik je tavorio zivot usamljenika, nije izlazio iz kuce i bio je izlucen iz javnog zivota.
Iznenada, kao u starinskim grckim komadima, sudbina se konacno osmehnula vojniku. Zavera 1903. godine u Beogradu lisila je zivota kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i dovela na presto kralja Petra I Karadjordjevica. Srbija je usla u razdoblje demokratije unutar zemlje i dinamicne nacionalne akcije spolja. Pod novim rezimom Putnik je vracen u aktivnu sluzbu, unapredjen u cin generala i imenovan za nacelnika Glavnog generalstaba. Za vreme ratova 1912--1918. ovaj naziv je promenjen u nacelnik staba Vrhovne komande. Na ovim polozajima Putnik je ostao dvanaest i po godina, sa prekidima kada je bio ministar vojni.
U toku pedeset godina aktivne sluzbe Radomir Putnik je ucestvovao u sest ratova: dva rata s Turskom, 1876. i 1877, ratu s Bugarskom 1885. dva balkanska rata 1912--1913. i Prvom svetskom ratu ciji kraj nije doziveo.
Kapetan Putnik je vojnu karijeru zaoceo porazom u ratu s Turskom 1876. godine kada je njegova brigada pretrpela velike gubitke kod Kalipolja. Mladi oficir je tada naucio da se stvarni rat razlikuje od onog opisanog u uybenicima. Razliku izmedju teorije koju je ucio i prakse koju je doziveo Putnik je izneo u pismu prijatelju i skolskom drugu, lekaru Vladanu Djordjevicu:
"Na hartiji se trupe brzo i lako koncentisu, posle nekoliko poteza perom vec su na glavnom zboristu... A kakav su one dotada napor ucinile, sa kakvim su se teskocama i oskudicama borile, to se samo licnim iskustvom osetiti moze... Bili su to dugi i zamorni marsevi. Ledena kisa, blato do kolena, sneg, bivakovanje bez vatre i bez hrane..."
Poraz je takodje naucio Putnika da ne bude suvise samopouzdan. Kasnije, kada je bio glavnokomandujuci, Putnik je bio izuzetno oprezan strateg, sto su mu prebacivali vojni istoricari. Bio je jaci u dobijanju bitke nego u koriscenju plodova pobede. Secanje na 1876. godinu ostace u njegovoj podsvesti za vreme ratova 1912--1914.
Sledeci rat s Bugarskom bio je za Srbiju katastrofalan. Putnik je bio svedok neuskladjenog komandovanja u ratu cije razloge srpski narod nije razumevao. Poraz 1885. odrzao je mladom nacelniku staba Dunavske divizije lekciju kako rat ne treba voditi. Iskusio je potrebu uskladjene komande, sposobne da oceni situaciju i da koncentrise snage u odgovarajucem trenutku i mestu. Ali vise od ove tehnicke strane Putnik je razumeo da se disciplina u vojsci ne moze ostvariti kaznom vojnika koji se povlaci. Disciplinu ugrozavaju iznurenost, dugi marsevi i neuskladjena naredjenja. Vojnik mora da oseti sposobnost vodja koji mu odredjuju sudbinu, pisao je Putnik. Kroz poraze Putnik je shvatio tri presudne cinjenice koje odlucuju ishod rata: efikasnost komande, poverenje vojnika u vodje i opravdanost ciljeva za koje se bori.
Sve sto se odigralo do 1903. godine ostavlja utisak kao da je bilo predigra u zivotu Radomira Putnika. Ono sto je posle toga nastupilo bilo je izraz udruzene proslosti, pruzene nove mogucnosti i iskusenja dogadjaja sa kojima je suocen njegov narod. Zadatak koji je istorija namenila Putniku bio je trostruk: vojnicki, politicki i diplomatski. Kao vojnik morao je pripremiti srpsku vojsku za predstojeci rat, kao politicar ucestvovao je u resavanju odnosa izmedju vojnih i civilnih vlasti u demokratskom ustrojstvu, kao diplomata bio je vojni savetnik u balkanskim pregovorima i sporazumima.
Cim je postavljen za nacelnika generalstaba, Putnik je pristupio reorganizaciji srpske vojske. Izmenio je njenu mirnodopsku i ratnu formaciju, dodao je pet novih divizija drugog poziva, podmladio komandni kadar penzionisuci stare i unapredjujuci mladje oficire i pristupio izradi planova za slucaj rata. Stari planovi za rat s Turcima, sastavljeni jos 1898. godine, revidirani su tako da je uoci Balkanskog rata 1912. godine generalstab raspolagao sa cetiri alternativna plana. Svaki od njih predvidjao je razne mogucnosti, posebne ciljeve i snagu koja se ima angazovati za njihovo ostvarenje. Kriza izazvana austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine ubrzala je izradu planova za rat s Habsburskom monarhijom, kao i s Bugarskom. Sve u svemu, Putnik je tih godina pripremio sedam varijanti ratnih planova: cetiri za rat s Turskom, dva za rat sa Austro-Ugarskom i jedan za sukob s Bugarskom. Planovi protiv Turske zasnivali su se na ofanzivi, protiv Austro-Ugarske i Bugarske na defanzivi.
Putnik nije mogao sam da obavi ovaj obimni zadatak. Kao uslov da se prihvati polozaja nacelnika Generalstaba trazio je da mu se za pomocnika odredi pukovnik Zivojin Misic. Oni su ne samo usko saradjivali vec su se medjusobno dopunjavali: Putnik je bio racionalan, hladnokrvan i obazriv, Misic bujan, mastovit i emotivan. Povremena neslaganja bila su neizbezna, ali ih je Putnik stisavao jer je duboko cenio svog saradnika.
Po srpskom ustavu vojnicima je bilo zabranjeno mesanje u politiku. Medjutim, kako je bio na visokom vojnom polozaju i jedno vreme ministar vojni, Putnik je nevoljno bio uvucen u politiku. Dva razloga doprinela su tome ucescu: kupovina artiljerijskog naoruzanja koja je bila povezana sa zakljucenjem inostranog zajma i sukob koji je nastao rascepom u vojsci izmedju zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika.
Pitanje naoruzanja vojske imalo je trostruki vid: politicki, finansijski i tehnicki. Izbor izmedju francuskog, nemackog ili austrijskog topa ujedno je odredio politicko opredeljenje Srbije izmedju dva bloka evropskih sila. Zajam za nabavku topova opterecivao je inace skuceni zemaljski buyet. Tehnicku odluku o tome koji je top najbolji nije bilo lako odrediti. U donosenje ovih odluka uplele su se ne samo strane fabrike, evropski kapitali i politicki pritisci vec i domace razmimoilazenje izmedju dve najjace stranke Radikalne i Samostalne. U skupstini su izbile zucne raspre koje su doveli do krize vlade. Usred ovih sukoba izbio je carinski rat s Habsburskom monarhijom 1906. godine.
U sporu o topovskom pitanju Putnik je podrzavao radikale i Nikolu Pasica, koji su hteli da topove nabave u Francuskoj jer su u njoj videli saveznika u buducem ratnom sukobu sa Austro-Ugarskom. Ova je odluka prevagnula i topovi su najzad kupljeni 1906. godine od francuske fabrike "Snajder" u Krezou, u vreme kada je Putnik bio ministar vojni.
Sukob u vojsci izmedju zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika takodje je imao diplomatski, politicki i tehnicki vid. Britanija je kao uslov za ponovno uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa, poremecenih posle 1903. godine zahteva da srpska vlada kazni i penzionise kraljoubice. Zaverenicki vodji, usanceni u dvoru, odbili su da se pokore i time su izazvali domacu politicku krizu koja je izbila u skupstini. Vojska se podelila na dva tabora, za i protivu zaverenika. Sukob je ugrozio vojnu disciplinu i reforme koje je Putnik poceo da sprovodi. On je u nastaloj krizi ispoljio takt, neopredeljenost i cvrstinu. Odluku nije bilo lako doneti. U nacelu, Putnik se protivio uvlacenju vojske u domacu politiku i bio je veran zakletvi datoj kralju i izvrsnoj vlasti zemlje. S druge strane, drzavni udar 1903. vratio ga je u vojsku. Vojnik Putnik je visoko cenio profesionalne osobine mnogih oficira-zaverenika. Slobodan Jovanovic ostavio nam je svedocanstvo o visokom misljenju koje je Putnik imao o pukovniku Dragutinu Dimitrijevicu Apisu, vodji zaverenika. Problem je najzad resen 1906. godine u kompromisu s britanskom vladom. Zaverenici su penzionisani i materijalno obesteceni a Engleska je obnovila odnose sa Srbijom. Putnik je podrzavao vladu i posredovao izmedju nje i oficira.
Sedam godina provedenih u penziji bile su najteze u njegovom zivotu. Neuspeli atentat na kralja Milana 1899. godine i sudjenje vodjima Radikalne stranke primorali su Putnika da se privremeno udalji iz zemlje iz bojazni od moguceg progona. Buducnost je izgledala tmurna i beznadezna. Usamljen, napusten, razocaran, Putnik je tavorio zivot usamljenika, nije izlazio iz kuce i bio je izlucen iz javnog zivota.
Iznenada, kao u starinskim grckim komadima, sudbina se konacno osmehnula vojniku. Zavera 1903. godine u Beogradu lisila je zivota kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i dovela na presto kralja Petra I Karadjordjevica. Srbija je usla u razdoblje demokratije unutar zemlje i dinamicne nacionalne akcije spolja. Pod novim rezimom Putnik je vracen u aktivnu sluzbu, unapredjen u cin generala i imenovan za nacelnika Glavnog generalstaba. Za vreme ratova 1912--1918. ovaj naziv je promenjen u nacelnik staba Vrhovne komande. Na ovim polozajima Putnik je ostao dvanaest i po godina, sa prekidima kada je bio ministar vojni.
U toku pedeset godina aktivne sluzbe Radomir Putnik je ucestvovao u sest ratova: dva rata s Turskom, 1876. i 1877, ratu s Bugarskom 1885. dva balkanska rata 1912--1913. i Prvom svetskom ratu ciji kraj nije doziveo.
Kapetan Putnik je vojnu karijeru zaoceo porazom u ratu s Turskom 1876. godine kada je njegova brigada pretrpela velike gubitke kod Kalipolja. Mladi oficir je tada naucio da se stvarni rat razlikuje od onog opisanog u uybenicima. Razliku izmedju teorije koju je ucio i prakse koju je doziveo Putnik je izneo u pismu prijatelju i skolskom drugu, lekaru Vladanu Djordjevicu:
"Na hartiji se trupe brzo i lako koncentisu, posle nekoliko poteza perom vec su na glavnom zboristu... A kakav su one dotada napor ucinile, sa kakvim su se teskocama i oskudicama borile, to se samo licnim iskustvom osetiti moze... Bili su to dugi i zamorni marsevi. Ledena kisa, blato do kolena, sneg, bivakovanje bez vatre i bez hrane..."
Poraz je takodje naucio Putnika da ne bude suvise samopouzdan. Kasnije, kada je bio glavnokomandujuci, Putnik je bio izuzetno oprezan strateg, sto su mu prebacivali vojni istoricari. Bio je jaci u dobijanju bitke nego u koriscenju plodova pobede. Secanje na 1876. godinu ostace u njegovoj podsvesti za vreme ratova 1912--1914.
Sledeci rat s Bugarskom bio je za Srbiju katastrofalan. Putnik je bio svedok neuskladjenog komandovanja u ratu cije razloge srpski narod nije razumevao. Poraz 1885. odrzao je mladom nacelniku staba Dunavske divizije lekciju kako rat ne treba voditi. Iskusio je potrebu uskladjene komande, sposobne da oceni situaciju i da koncentrise snage u odgovarajucem trenutku i mestu. Ali vise od ove tehnicke strane Putnik je razumeo da se disciplina u vojsci ne moze ostvariti kaznom vojnika koji se povlaci. Disciplinu ugrozavaju iznurenost, dugi marsevi i neuskladjena naredjenja. Vojnik mora da oseti sposobnost vodja koji mu odredjuju sudbinu, pisao je Putnik. Kroz poraze Putnik je shvatio tri presudne cinjenice koje odlucuju ishod rata: efikasnost komande, poverenje vojnika u vodje i opravdanost ciljeva za koje se bori.
Sve sto se odigralo do 1903. godine ostavlja utisak kao da je bilo predigra u zivotu Radomira Putnika. Ono sto je posle toga nastupilo bilo je izraz udruzene proslosti, pruzene nove mogucnosti i iskusenja dogadjaja sa kojima je suocen njegov narod. Zadatak koji je istorija namenila Putniku bio je trostruk: vojnicki, politicki i diplomatski. Kao vojnik morao je pripremiti srpsku vojsku za predstojeci rat, kao politicar ucestvovao je u resavanju odnosa izmedju vojnih i civilnih vlasti u demokratskom ustrojstvu, kao diplomata bio je vojni savetnik u balkanskim pregovorima i sporazumima.
Cim je postavljen za nacelnika generalstaba, Putnik je pristupio reorganizaciji srpske vojske. Izmenio je njenu mirnodopsku i ratnu formaciju, dodao je pet novih divizija drugog poziva, podmladio komandni kadar penzionisuci stare i unapredjujuci mladje oficire i pristupio izradi planova za slucaj rata. Stari planovi za rat s Turcima, sastavljeni jos 1898. godine, revidirani su tako da je uoci Balkanskog rata 1912. godine generalstab raspolagao sa cetiri alternativna plana. Svaki od njih predvidjao je razne mogucnosti, posebne ciljeve i snagu koja se ima angazovati za njihovo ostvarenje. Kriza izazvana austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine ubrzala je izradu planova za rat s Habsburskom monarhijom, kao i s Bugarskom. Sve u svemu, Putnik je tih godina pripremio sedam varijanti ratnih planova: cetiri za rat s Turskom, dva za rat sa Austro-Ugarskom i jedan za sukob s Bugarskom. Planovi protiv Turske zasnivali su se na ofanzivi, protiv Austro-Ugarske i Bugarske na defanzivi.
Putnik nije mogao sam da obavi ovaj obimni zadatak. Kao uslov da se prihvati polozaja nacelnika Generalstaba trazio je da mu se za pomocnika odredi pukovnik Zivojin Misic. Oni su ne samo usko saradjivali vec su se medjusobno dopunjavali: Putnik je bio racionalan, hladnokrvan i obazriv, Misic bujan, mastovit i emotivan. Povremena neslaganja bila su neizbezna, ali ih je Putnik stisavao jer je duboko cenio svog saradnika.
Po srpskom ustavu vojnicima je bilo zabranjeno mesanje u politiku. Medjutim, kako je bio na visokom vojnom polozaju i jedno vreme ministar vojni, Putnik je nevoljno bio uvucen u politiku. Dva razloga doprinela su tome ucescu: kupovina artiljerijskog naoruzanja koja je bila povezana sa zakljucenjem inostranog zajma i sukob koji je nastao rascepom u vojsci izmedju zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika.
Pitanje naoruzanja vojske imalo je trostruki vid: politicki, finansijski i tehnicki. Izbor izmedju francuskog, nemackog ili austrijskog topa ujedno je odredio politicko opredeljenje Srbije izmedju dva bloka evropskih sila. Zajam za nabavku topova opterecivao je inace skuceni zemaljski buyet. Tehnicku odluku o tome koji je top najbolji nije bilo lako odrediti. U donosenje ovih odluka uplele su se ne samo strane fabrike, evropski kapitali i politicki pritisci vec i domace razmimoilazenje izmedju dve najjace stranke Radikalne i Samostalne. U skupstini su izbile zucne raspre koje su doveli do krize vlade. Usred ovih sukoba izbio je carinski rat s Habsburskom monarhijom 1906. godine.
U sporu o topovskom pitanju Putnik je podrzavao radikale i Nikolu Pasica, koji su hteli da topove nabave u Francuskoj jer su u njoj videli saveznika u buducem ratnom sukobu sa Austro-Ugarskom. Ova je odluka prevagnula i topovi su najzad kupljeni 1906. godine od francuske fabrike "Snajder" u Krezou, u vreme kada je Putnik bio ministar vojni.
Sukob u vojsci izmedju zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika takodje je imao diplomatski, politicki i tehnicki vid. Britanija je kao uslov za ponovno uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa, poremecenih posle 1903. godine zahteva da srpska vlada kazni i penzionise kraljoubice. Zaverenicki vodji, usanceni u dvoru, odbili su da se pokore i time su izazvali domacu politicku krizu koja je izbila u skupstini. Vojska se podelila na dva tabora, za i protivu zaverenika. Sukob je ugrozio vojnu disciplinu i reforme koje je Putnik poceo da sprovodi. On je u nastaloj krizi ispoljio takt, neopredeljenost i cvrstinu. Odluku nije bilo lako doneti. U nacelu, Putnik se protivio uvlacenju vojske u domacu politiku i bio je veran zakletvi datoj kralju i izvrsnoj vlasti zemlje. S druge strane, drzavni udar 1903. vratio ga je u vojsku. Vojnik Putnik je visoko cenio profesionalne osobine mnogih oficira-zaverenika. Slobodan Jovanovic ostavio nam je svedocanstvo o visokom misljenju koje je Putnik imao o pukovniku Dragutinu Dimitrijevicu Apisu, vodji zaverenika. Problem je najzad resen 1906. godine u kompromisu s britanskom vladom. Zaverenici su penzionisani i materijalno obesteceni a Engleska je obnovila odnose sa Srbijom. Putnik je podrzavao vladu i posredovao izmedju nje i oficira.
Re: Vojvoda Radomir Putnik
Pregovori za balkanski savez, koji su zapoceli 1911. godine, upleli su Putnika u diplomatiju kada se raspraljalo o vojnim odnosima. Vlada se obracala Putniku u pitanjima razgranicenja s Bugarima u Makedoniji. U tim pregovorima Putnik je trazio da Ovce polje bude dodeljeno Srbiji zbog njegove strateske vaznosti. On je bio neposredno umesan u pregovore s Bugarskom, Grckom i Crnom Gorom kada se odredjivala vojna saradnja balkanskih armija u predstojecem ratu s Turskom
Plan srpskog generalstaba za rat s Turskom predvidjao je odlucujuci sukob na Ovcem polju (na liniji Skoplje--Stip--Veles). Tri srpske armije rasporedjene su shodno ovom predvidjanju. Sredisni napad namenjen je Prvoj armiji dok su ostale dve armije imale zdatak bocnog prodora s Kosova i Bregalnice kako bi se sve tri ujedinile kod Ovceg polja radi konacnog udara.
Zamisljeni Putnikov plan nije se ostvario. Nizam-pasa, novopostavljeni komandant turske vojske, ucenik francuske ofanzivne skole, odlucio je da prodre sto je vise moguce na vardarskom frontu, potuce Srbe i onda okrene ukupnu snagu protiv Bugarske. Stoga se sasvim neocekivano 23. oktobra Prva srpska armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra sukobila sa glavninom turskih snaga na Kumanovu, severno od Ovceg polja. Susret je bio iznenadjenje za Srbe. Putnik i Vrhovna komanda nisu imali prilike da intervenisu prvog dana bitke tako da je glavni teret pao na napadnutu Dunavsku diviziju. Ishod bitke nije odlucila Vrhovna komanda vec hrabrost i upornost srpskog vojnika i njegovog neposrednog oficira.
Jos uvek pretpostavljajuci da se Prva armija sukobila samo sa isturenim delovima turske vojske. Putnik je 24. oktobra anaredio da Prva armija krene u protivofanzivu ne cekajuci da njeno dejstvo uskladi s dvema bocnim armijama kojima je namenjeno da se sa njom susretnu na Ovcem polju. Tako se kumanovska bitka odigrala neocekivano za Putnika. Pa ipak je korpus Sedme turske armije bio do nogu potucen u toku dvodnevne bitke.
Putnik je kasnije kritikovan zbog toga sto se uporno drzao predvidjenog plana o glavnom susretu na Ovcem polju. U Putnikovu odbranu se mogu navesti dve cinjenice. Njegova Prva armija bila je sama po sebi dovoljno jaka da se mogla poneti sa glavninom turske vojske. Turska uzurbanost, nepotpuna mobilizacija, nedovrsena koncentracija i nesposobno komandovanje naneli su vise stete osvajacu nego Putniku. Kritika je mozda umesna utoliko sto je Putnik, i dalje ocekujuci odlucnu bitku, propustio da ubere plodove pobede na Kumanovu. Umesto da posalje svoje armije u gonjenje pobedjenog neprijatelja, Putnik ih je oprezno sakupio i dalje ocekujuci konacni obracun i time izgubio dragoceno vreme. U njegovu odbranu mogu se navesti reci koje je zabelezio jos 1876. godine: "Lako je filozofirati i prognozirati akciju kada su dogadjaji poznati i vec se odigrali."
Pobeda na Kumanovu donela je Putniku cin vojvode, najveci i u to doba jedinstveni cin u srpskoj vojsci. Dalje vojevanje reseno je pobedom u bici kod Bitolja 16--18. novembra. Da bi pomogao Bugarima u Trakiji, Putnik je poslao dve divizije na Jedrene. Jadranska ekspedicija, upucena u novembru i decembru preko Albanije na Jadran, bila je neuspesna jer se, zbog medjunarodnog pritiska iza koga je stojala Austro-Ugarska, srpska vojska morala povuci sa morske obale. Putnika su kritikovali sto se nije usprotivio jadranskoj ekspediciji. Pri tom treba imati u vidu da je Putnik, kao disciplinovani vojnik, izvrsio odluke politickog rukovodstva zemlje.
Sukob s Bugarskom 1913. izbio je zbog opravdanog srpskog zahteva za reviziju ugovora o savezu iz 1912. Gubitkom izlaska na more Srbija je stavljena u neravnopravan polozaj i njeni ukupni dobici iz rata 1912. dovedeni su u pitanje poremecenom balkanskom ravnotezom. Predstojeci sukob s Bugarskom stavio je Putnika pred izbor preventivne ofanzive ili gubitka inicijative u korist protivnika. Strateska prednost napada odbacena je iz politickih razloga. U takvim okolnostima Putnikov zadatak se sveo na obezbedjenje dugacke granice izmedju Srbije, Bugarske i Albanije.
U vojnicki nezavidnom polozaju, zajednicka odbrana s Grckom bila je jedina nada. Komandanti divizija koje je 1. juna 1913. Putnik pozvao i na sastanak u Skoplje, bili su svi odreda misljenja da Srbija ima izgleda u ratu s Bugarskom jedino ako bi prva napala ili ako bi uskladila odbranu s Grcima.
Noc 30. juna bila je burna u srpskoj Vrhovnoj komandi. Putnik je otisao na spavanje dobro raspolozen da bi ga usred noci probudila vest o neocekivanom bugarskom prepadu na Bregalnici. Nesto vedrije bile su vesti sledeceg dana: Grci su takodje bili zrtve slicnog prepada.
Iznenadni bugarski napad stavio je Putnika u dilemu da li da se povuce sa Bregalnice na drugu odbrambenu liniju kod Stracina i odatle krene u protivnapad ili da prihvati bitku kod Bregalnice u kojoj je napadac imao prednost prvog udara i iznenadjenja. Svi njegovi komandanti, osim jednoga, bili su za povlacenje na drugu liniju odbrane. Jedini koji se izjasnio za prihvatanje izazova kod Bregalnice bio je Putnikov pomocnik general Zivojin Misic. Njegovi argumenti bili su ubedljivi: povlacenje bi ozivelo uspomenu na poraz kod Slivnice 1885, ugrozilo bi moral trupa i obeshrabrilo Rumuniju i Tursku da se pridruze ratu protiv Bugarske.
Posle trenutnog kolebanja Putnik se slozio s misljenjem svog pomocnika Misica. Ova sudbonosna odluka donela je Srbiji pobedu nad Bugarskom kod Bregalnice u Drugom balkanskom ratu 1913. Medjutim, Putnik je propustio da potpuno iskoristi pobedu na isti nacin na koji je to ucinio posle bitke na Kumanovu. Uznemiren izvestajima o uspesima Bugara na juznom delu fronta i ofanzivom koju je Ratko Dimitrijev, novopostavljeni i energicni bugarski general zapoceo na severnom delu fronta. Putnik je ojacao svoje krilne divizije cime je omogucio bugarskoj Cetvrtoj armiji da se izvuce na centralnom delu fronta i tako izbegne potpunu katastrofu. Rumunska objava rata Bugarskoj 23. jula, pracena slicnom objavom turske, zapecatili su sudbinu Bugarske u Drugom balkanskom ratu.
Cudne su i nepredvidljive igre sudbine sa zivotima ljudi. Jedan takav neocivani dogadjaj umalo nije sprecio Putnika da ucestvuje u Prvom svetskom ratu i da umesto na bojistu rat provede zatvoren u kakvom austrijskom gradu. Oboleo od bronhitisa i iscrpljen u dva balkanska rata, Putnik je bio otputovao na lecenje u austrijsku banju Glajhenberg gde ga je iznenadila kriza nastala austro-srpskim sukobom jula 1914. Kada je 23. jula u Beogradu primljen becki ultimatum, Putniku je odmah nalozeno da se hitno vrati u otaybinu. na povratku, Putnik i njegova cerka zadrzani su u Budimpesti i posle uvreda gomile koja ih je docekala na zeleznickoj stanici bili su zatvoreni u hotelskoj sobi. Ishod je resen intervencijom Konrada fon Hecendorfa, nacelnika austrougarskog generalstaba, koji je naredio da se Putniku i njegovu kceri dopusti povratak u Srbiju. Motivi austrijskog feldmarsala bili su dvojaki. Pored vitestva prema neprijatelju i ubedjenosti u pobedu nad slabijim protivnikom, pomislio je da je bolje imati na celu srpske vojske starog bolesnog vojnika nego nekog mladog oficira obucenog u evropskim vojnim skolama.
Putnikov povratak nije bio jednostavan jer je u Turn Severinu dobio zapaljenje pluca koje je za osam dana odlozilo dolazak u Srbiju. U Vrhovnu komandu stigao je tek 5. avgusta, kada je rat vec bio u punom jeku. Savo Skoko, najpouzdaniji i najpotpuniji Putnikov biograf, kazuje nam da su dva adjutanta morala da razbiju kasu u kojoj su se nalazila uputstva za mobilizaciju posto je njen kljuc bio kod vojvode.
Cim se vratio u zemlju, bolesni Putnik je iz zdravstvenih razloga podneo ostavku kralju Petru I. Kralj ostavku nije prihvatio i umesto toga mu je predlozio da odlucuje u donesenju glavnih strateskih ciljeva s tim da njihovo sprovodjenje ostavi mladjim oficirima. Putnik je to prihvatio jer je znao koliko su zemlji i vojsci bili potrebni njegovo ime i iskustvo u ovim odlucnim trenucima.
Plan srpskog generalstaba za rat s Turskom predvidjao je odlucujuci sukob na Ovcem polju (na liniji Skoplje--Stip--Veles). Tri srpske armije rasporedjene su shodno ovom predvidjanju. Sredisni napad namenjen je Prvoj armiji dok su ostale dve armije imale zdatak bocnog prodora s Kosova i Bregalnice kako bi se sve tri ujedinile kod Ovceg polja radi konacnog udara.
Zamisljeni Putnikov plan nije se ostvario. Nizam-pasa, novopostavljeni komandant turske vojske, ucenik francuske ofanzivne skole, odlucio je da prodre sto je vise moguce na vardarskom frontu, potuce Srbe i onda okrene ukupnu snagu protiv Bugarske. Stoga se sasvim neocekivano 23. oktobra Prva srpska armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra sukobila sa glavninom turskih snaga na Kumanovu, severno od Ovceg polja. Susret je bio iznenadjenje za Srbe. Putnik i Vrhovna komanda nisu imali prilike da intervenisu prvog dana bitke tako da je glavni teret pao na napadnutu Dunavsku diviziju. Ishod bitke nije odlucila Vrhovna komanda vec hrabrost i upornost srpskog vojnika i njegovog neposrednog oficira.
Jos uvek pretpostavljajuci da se Prva armija sukobila samo sa isturenim delovima turske vojske. Putnik je 24. oktobra anaredio da Prva armija krene u protivofanzivu ne cekajuci da njeno dejstvo uskladi s dvema bocnim armijama kojima je namenjeno da se sa njom susretnu na Ovcem polju. Tako se kumanovska bitka odigrala neocekivano za Putnika. Pa ipak je korpus Sedme turske armije bio do nogu potucen u toku dvodnevne bitke.
Putnik je kasnije kritikovan zbog toga sto se uporno drzao predvidjenog plana o glavnom susretu na Ovcem polju. U Putnikovu odbranu se mogu navesti dve cinjenice. Njegova Prva armija bila je sama po sebi dovoljno jaka da se mogla poneti sa glavninom turske vojske. Turska uzurbanost, nepotpuna mobilizacija, nedovrsena koncentracija i nesposobno komandovanje naneli su vise stete osvajacu nego Putniku. Kritika je mozda umesna utoliko sto je Putnik, i dalje ocekujuci odlucnu bitku, propustio da ubere plodove pobede na Kumanovu. Umesto da posalje svoje armije u gonjenje pobedjenog neprijatelja, Putnik ih je oprezno sakupio i dalje ocekujuci konacni obracun i time izgubio dragoceno vreme. U njegovu odbranu mogu se navesti reci koje je zabelezio jos 1876. godine: "Lako je filozofirati i prognozirati akciju kada su dogadjaji poznati i vec se odigrali."
Pobeda na Kumanovu donela je Putniku cin vojvode, najveci i u to doba jedinstveni cin u srpskoj vojsci. Dalje vojevanje reseno je pobedom u bici kod Bitolja 16--18. novembra. Da bi pomogao Bugarima u Trakiji, Putnik je poslao dve divizije na Jedrene. Jadranska ekspedicija, upucena u novembru i decembru preko Albanije na Jadran, bila je neuspesna jer se, zbog medjunarodnog pritiska iza koga je stojala Austro-Ugarska, srpska vojska morala povuci sa morske obale. Putnika su kritikovali sto se nije usprotivio jadranskoj ekspediciji. Pri tom treba imati u vidu da je Putnik, kao disciplinovani vojnik, izvrsio odluke politickog rukovodstva zemlje.
Sukob s Bugarskom 1913. izbio je zbog opravdanog srpskog zahteva za reviziju ugovora o savezu iz 1912. Gubitkom izlaska na more Srbija je stavljena u neravnopravan polozaj i njeni ukupni dobici iz rata 1912. dovedeni su u pitanje poremecenom balkanskom ravnotezom. Predstojeci sukob s Bugarskom stavio je Putnika pred izbor preventivne ofanzive ili gubitka inicijative u korist protivnika. Strateska prednost napada odbacena je iz politickih razloga. U takvim okolnostima Putnikov zadatak se sveo na obezbedjenje dugacke granice izmedju Srbije, Bugarske i Albanije.
U vojnicki nezavidnom polozaju, zajednicka odbrana s Grckom bila je jedina nada. Komandanti divizija koje je 1. juna 1913. Putnik pozvao i na sastanak u Skoplje, bili su svi odreda misljenja da Srbija ima izgleda u ratu s Bugarskom jedino ako bi prva napala ili ako bi uskladila odbranu s Grcima.
Noc 30. juna bila je burna u srpskoj Vrhovnoj komandi. Putnik je otisao na spavanje dobro raspolozen da bi ga usred noci probudila vest o neocekivanom bugarskom prepadu na Bregalnici. Nesto vedrije bile su vesti sledeceg dana: Grci su takodje bili zrtve slicnog prepada.
Iznenadni bugarski napad stavio je Putnika u dilemu da li da se povuce sa Bregalnice na drugu odbrambenu liniju kod Stracina i odatle krene u protivnapad ili da prihvati bitku kod Bregalnice u kojoj je napadac imao prednost prvog udara i iznenadjenja. Svi njegovi komandanti, osim jednoga, bili su za povlacenje na drugu liniju odbrane. Jedini koji se izjasnio za prihvatanje izazova kod Bregalnice bio je Putnikov pomocnik general Zivojin Misic. Njegovi argumenti bili su ubedljivi: povlacenje bi ozivelo uspomenu na poraz kod Slivnice 1885, ugrozilo bi moral trupa i obeshrabrilo Rumuniju i Tursku da se pridruze ratu protiv Bugarske.
Posle trenutnog kolebanja Putnik se slozio s misljenjem svog pomocnika Misica. Ova sudbonosna odluka donela je Srbiji pobedu nad Bugarskom kod Bregalnice u Drugom balkanskom ratu 1913. Medjutim, Putnik je propustio da potpuno iskoristi pobedu na isti nacin na koji je to ucinio posle bitke na Kumanovu. Uznemiren izvestajima o uspesima Bugara na juznom delu fronta i ofanzivom koju je Ratko Dimitrijev, novopostavljeni i energicni bugarski general zapoceo na severnom delu fronta. Putnik je ojacao svoje krilne divizije cime je omogucio bugarskoj Cetvrtoj armiji da se izvuce na centralnom delu fronta i tako izbegne potpunu katastrofu. Rumunska objava rata Bugarskoj 23. jula, pracena slicnom objavom turske, zapecatili su sudbinu Bugarske u Drugom balkanskom ratu.
Cudne su i nepredvidljive igre sudbine sa zivotima ljudi. Jedan takav neocivani dogadjaj umalo nije sprecio Putnika da ucestvuje u Prvom svetskom ratu i da umesto na bojistu rat provede zatvoren u kakvom austrijskom gradu. Oboleo od bronhitisa i iscrpljen u dva balkanska rata, Putnik je bio otputovao na lecenje u austrijsku banju Glajhenberg gde ga je iznenadila kriza nastala austro-srpskim sukobom jula 1914. Kada je 23. jula u Beogradu primljen becki ultimatum, Putniku je odmah nalozeno da se hitno vrati u otaybinu. na povratku, Putnik i njegova cerka zadrzani su u Budimpesti i posle uvreda gomile koja ih je docekala na zeleznickoj stanici bili su zatvoreni u hotelskoj sobi. Ishod je resen intervencijom Konrada fon Hecendorfa, nacelnika austrougarskog generalstaba, koji je naredio da se Putniku i njegovu kceri dopusti povratak u Srbiju. Motivi austrijskog feldmarsala bili su dvojaki. Pored vitestva prema neprijatelju i ubedjenosti u pobedu nad slabijim protivnikom, pomislio je da je bolje imati na celu srpske vojske starog bolesnog vojnika nego nekog mladog oficira obucenog u evropskim vojnim skolama.
Putnikov povratak nije bio jednostavan jer je u Turn Severinu dobio zapaljenje pluca koje je za osam dana odlozilo dolazak u Srbiju. U Vrhovnu komandu stigao je tek 5. avgusta, kada je rat vec bio u punom jeku. Savo Skoko, najpouzdaniji i najpotpuniji Putnikov biograf, kazuje nam da su dva adjutanta morala da razbiju kasu u kojoj su se nalazila uputstva za mobilizaciju posto je njen kljuc bio kod vojvode.
Cim se vratio u zemlju, bolesni Putnik je iz zdravstvenih razloga podneo ostavku kralju Petru I. Kralj ostavku nije prihvatio i umesto toga mu je predlozio da odlucuje u donesenju glavnih strateskih ciljeva s tim da njihovo sprovodjenje ostavi mladjim oficirima. Putnik je to prihvatio jer je znao koliko su zemlji i vojsci bili potrebni njegovo ime i iskustvo u ovim odlucnim trenucima.
Re: Vojvoda Radomir Putnik
Strategija koju je Putnik primenio 1914. godine zasnivala se na idejama koje je izlozio u radu "Radna sluzba" objavljenom 1911. godine:
"Odbrana ima za cilj da neprijatelju nanese sto je moguce vece gubitke. Medjutim, ona istovremeno treba da pripremi uslove za prelaz u protivnapad, jer pasivna odbrana vodi u poraz. Kako u pocetku operacija namere neprijatelja jos nisu dovoljno poznate to se glavnina vojnih snaga mora rasporediti po budini kako bi bila sposobna da odgovori na napad i uskladi protivofanzivu."
Bila je to doslovno primenjena strategija koju su Putnik i Misic upotrebili u ratu sa Austro-Ugarskom. Njihova predvidjanja u pogledu rata s Habsburskom monarhijom samo su se delimicno ispunila. Oni su tacno predvideli da Rusija nece napustiti malu bracu na Balkanu, ali su pogresno ocekivali da ce invazija doci sa severa, preko Dunava, i dalje produziti dolinom Morave.
Ovu pogresnu ocenu iskupila je mudra srateska "koncentracija po dubini". Po toj zamisli glavna snaga odredjena je Drugoj armiji u sredistu Srbije, sto joj je dalo mogucnost da odgovori na napad koji bi dosao bilo sa severa ili sa zapada. Raspored tri srpske armije imao je u vidu pocetnu odbranu. Tek kada bi pravac glavnog prodora neprijatelja postao jasan, odbrana bi se pretvorila u protivnapad.
Umesto da nastupi sa Dunava, austrougarski prodor u Srbiju krenuo je preko Save i Drine, na severozapadu zemlje. Na dan 12. avgusta takozvana Balkanska kaznena armija (Balkan Streit Armee), pod komandom Oskara Pocoreka, presla je obe reke u nameri da opkoli srpsku vojsku u trouglu izmedju Save i Drine, odbaci je u dolini Jadra i time presece zemlju na dva dela. Pod tim uslovima Srbija bi morala da kapitulira.
Prvih dana austrougarske invazije Putnik i njegov stab u Kragujevcu pokusavali su da proniknu namere protivnika i pravac njegovog glavnog napada. Za pisacim stolom na kome su se gomilali protivrecni izvestaji s frontova, Putnik je pokusao da odgonetne zagonetku koja ga je mucila. Izvestaji su ukazivali da glavni napad dolazi sa zapada umesto ocekivanog sa severa. Ali, sta ako je sve to samo varka kako bi se skrenula paznja sa glavnog severnog napada? Vreme je izmicalo i odgovor je mogao doci suvise kasno. Kutuzov je 1812. raspolagao ruskim prostranstvom i vremenom. Putnik nije imao ni jedno ni drugo. U tim prvim danima rata morao je bez odlaganja da bira izmedju vojnickog razuma, koji ga je upucivao na prodor sa severa, i instinkta saterane zveri kojoj lavez lovackih pasa dopire sa zapada. Polako i oprezno, korak po korak, iskusni vojskovodja je pokrenuo svoju sredisnu Drugu armiju prema Drini i Savi. Konacna, sudbonosna odluka doneta je u noci izmedju 14. i 15. avgusta. Dvojica najprisnijih Putnikovih saradnika, general Misic i pukovnik Pavlovic, istrcali su iz njegove sobe: "Kocka je bacena! Vojvoda je doneo odluku!" Srpske divizije, udarni deo srpske vojske, pokrenute su uzurbanim marsem ka zapadu okretom od devedeset stepeni.
Odluka je u osnovi znacila prelaz u protivofanzivu. Tek kada su namere protivnika protumacene, mogla se primeniti druga faza Putnikove strategije. Dok je Treca srpska armija imala da spreci prodor neprijatelja u dolinu Jadra, Drugoj armiji je naredjeno da krene u napad na levi bok Pocorekovih snaga na planini Ceru. Trecu armiju Putnik je zadrzao u rezervi.
Izvodjenje ovoga plana povereno je komandantu Druge armije, generalu Stepi Stepanovicu. On je svoje divizije, iskusane u prethodnim ratovima, bacio u cetvorodnevnu bitku od 16. do 19. avgusta, cija je okosnica bila na Ceru. Sudar je bio neocekivan. Posle napregnutog marsovanja preko prasnjavih puteva i pod letnjom zegom, srpska kombinovana divizija izbila je na padine Tekerisa gde se sukobila sa 21. divizijom Osmog austrijskog korpusa. Prema kazivanju ocevidaca razvila se divlja, nocna bitka. Bio je mrak, veli jedan od njih, ispunjen gromovima i kisom letnje oluje. Vojnici su bili iznureni, artiljerija se zaglibila na blatnjavim putevima. Komandant divizije naredio je da se vrh planine mora odrzati po svaku cenu. Nasi vojnici uskakali su u neprijateljske rovove i bitka je vodjena prsa u prsa. Kljucalo je kao u paklu. Obe strane dobile su pojacanje i klanica je nastavljena do zore kada su padine Tekerisa prekrili lesevi obeju vojski. Srpski gubici bili su 47 oficira i tri hiljade vojnika. Tekeris je bio odbranjen i 21. austrijska divizija prestala je da postoji. Potucene neprijateljske snage bile su primorane na povlacenje. Bitka na Ceru bila je prva saveznicka pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu i general Stepanovic, koji je izvojevao pobedu, unapredjen je u cin vojvode.
U cerskoj pobedi srpski vojnik, podrzan narodom, pokazao je najbolje ratnicke osobine. Kasnije je za njega general Alfred Kraus u knjizi o uzrocima austrijskog poraza rekao: "sa malim zadovoljan, umesan, ostrouman, pokretljiv, upoznat sa terenom, pod dobrom komandom, ispunjen mrznjom i entuzijazmom". General Zivko Pavlovic je naveo izvestaj jednog komandanta puka koji je smatrao posebnom cascu da se sukobi sa Cetvrtim carskim pukom dragona imenom Vindisgrec!
Na zahtev zapadnih saveznika koji su se borili na pristupima Parizu, Putnik je zapoceo ofanzivu s ciljem da zaobidje bok austrougarske vojske na Savi i Drini i prodre u Srem i Bosnu. Ofanziva je zapoceta 6. septembra, na dan bitke na Marni u Francuskoj. Putnikova ofanziva nije uspela jer su srpske trupe bile iscrpljene prethodnim vojevanjem i neopremljene za prelazak Save. Posle pocetnih uspeha, ulaska u Zemun i prodora u Srem, one su bile odbacene i satrvene u povlacenju kod Cevrntije. Prodor u Bosnu bio je takodje neuspesan. Srpske i crnogorske jedinice koje su nadirale prema Sarajevu bile su odbacene natrag preko Drine.
Putnik je imao dovoljnih razloga za brigu. Tamni oblaci koji su se nadvijali preko drinskog fronta nagovestavali su novu buru. Zaista 7. septembra Pocorek je preduzeo ofanzivu na srednjem delu srpskog fronta sa osvezenim i reorganizovanim snagama. Ogorcena bitka, nazvana u vojnoj istoriji Bitka na Drini, usla je u novu fazu razvoja.
Suocen s dugim frontom koji se protezao od Beograda do gornjeg toka Drine, Putnik je obrazovao novu komandu Odbrane Beograda i kao ranjeni tigar povlacio se, prelazio u protivnapad, pokusavao da probije blokove neprijatelja u Macvi i da stabilizuje uzdrmani front. Krvavi srpski protivnapadi kod Guceva i Mackovog Kamena naneli su teske gubitke neprijatelju, ali nisu dali rezultate koje je Putnik ocekivao. Konacno, iznurene i ukopane, obe strane su pokusale da povrate dah do konacnog udarca koji je imao da resi ishod i sudbinu ovog ratovanja.
Krvave borbe, napadi i protivnapadi ne samo da su desetkovali srpsku vojsku vec su iscrpli zalihe municije i oruzja. Boreci se da odole nemackoj najezdi, zapadni saveznici nisu imali mogucnosti da pruze pomoc; Rumunija i Bugarska su proglasile neutralnost i zabranile provoz oruzja iz Rusije za Srbiju. Krajem oktobra, uoci konacne austrougarske ofanzive, srpske rezerve bile su na izdisaju: artiljerija je raspolagala sa svega 160--200 granata po topu. U ocajanju, komandant Druge armije, vojvoda Stepa Stepanovic predlozio je Putniku ostavku: "Ja ne mogu da se borim bez municije!" U trenutku opsteg ocajanja Putnikov autoritet je uspostavio ravnotezu: "Hrabrost, prijatelju, hrabrost!" vikao je Putnik u telefon. "Ako nemamo granata, boricemo se puskama!"
Dok je hrabrio potcinjene komandante, Putnik je upozoravao svoju vladu i saveznike na moguci raspad vojske. I on sam je bio na ivici snage. Guseci se od emfizema, skoro paralizovan, pokusavao je da postine nemoguce: da obezbedi pomoc od saveznika i da istovremeno uskladi oslabljenu odbranu.
Putnik se blizio kraju i snage i moci. Na zajednickoj sednici Vlade i Vrhovne komande, koja je na njegov zahtev odrzana 8. novembra, Putnik je skinuo sa sebe odgovornost za sudbonosne posledice koje mogu nastupiti. Bez municije vojska nema izgleda na uspeh. Stoga postoje svega dve mogucnosti: separatan mir ili obustava dalje odbrane.
I danas nije jasno da li je ovaj predlog bio iskren ili mu je namera bila da uceni saveznike kako bi pritekli Srbiji u pomoc. Vlada je odbila Putnikov predlog, ali ga je Pasic odmah dostavio Rusiji. Zadovoljan, Putnik je napustio prostoriju u kojoj je sastanak odrzan recima: Boricemo se pa makar nas saterali do Djevdjelije!
"Odbrana ima za cilj da neprijatelju nanese sto je moguce vece gubitke. Medjutim, ona istovremeno treba da pripremi uslove za prelaz u protivnapad, jer pasivna odbrana vodi u poraz. Kako u pocetku operacija namere neprijatelja jos nisu dovoljno poznate to se glavnina vojnih snaga mora rasporediti po budini kako bi bila sposobna da odgovori na napad i uskladi protivofanzivu."
Bila je to doslovno primenjena strategija koju su Putnik i Misic upotrebili u ratu sa Austro-Ugarskom. Njihova predvidjanja u pogledu rata s Habsburskom monarhijom samo su se delimicno ispunila. Oni su tacno predvideli da Rusija nece napustiti malu bracu na Balkanu, ali su pogresno ocekivali da ce invazija doci sa severa, preko Dunava, i dalje produziti dolinom Morave.
Ovu pogresnu ocenu iskupila je mudra srateska "koncentracija po dubini". Po toj zamisli glavna snaga odredjena je Drugoj armiji u sredistu Srbije, sto joj je dalo mogucnost da odgovori na napad koji bi dosao bilo sa severa ili sa zapada. Raspored tri srpske armije imao je u vidu pocetnu odbranu. Tek kada bi pravac glavnog prodora neprijatelja postao jasan, odbrana bi se pretvorila u protivnapad.
Umesto da nastupi sa Dunava, austrougarski prodor u Srbiju krenuo je preko Save i Drine, na severozapadu zemlje. Na dan 12. avgusta takozvana Balkanska kaznena armija (Balkan Streit Armee), pod komandom Oskara Pocoreka, presla je obe reke u nameri da opkoli srpsku vojsku u trouglu izmedju Save i Drine, odbaci je u dolini Jadra i time presece zemlju na dva dela. Pod tim uslovima Srbija bi morala da kapitulira.
Prvih dana austrougarske invazije Putnik i njegov stab u Kragujevcu pokusavali su da proniknu namere protivnika i pravac njegovog glavnog napada. Za pisacim stolom na kome su se gomilali protivrecni izvestaji s frontova, Putnik je pokusao da odgonetne zagonetku koja ga je mucila. Izvestaji su ukazivali da glavni napad dolazi sa zapada umesto ocekivanog sa severa. Ali, sta ako je sve to samo varka kako bi se skrenula paznja sa glavnog severnog napada? Vreme je izmicalo i odgovor je mogao doci suvise kasno. Kutuzov je 1812. raspolagao ruskim prostranstvom i vremenom. Putnik nije imao ni jedno ni drugo. U tim prvim danima rata morao je bez odlaganja da bira izmedju vojnickog razuma, koji ga je upucivao na prodor sa severa, i instinkta saterane zveri kojoj lavez lovackih pasa dopire sa zapada. Polako i oprezno, korak po korak, iskusni vojskovodja je pokrenuo svoju sredisnu Drugu armiju prema Drini i Savi. Konacna, sudbonosna odluka doneta je u noci izmedju 14. i 15. avgusta. Dvojica najprisnijih Putnikovih saradnika, general Misic i pukovnik Pavlovic, istrcali su iz njegove sobe: "Kocka je bacena! Vojvoda je doneo odluku!" Srpske divizije, udarni deo srpske vojske, pokrenute su uzurbanim marsem ka zapadu okretom od devedeset stepeni.
Odluka je u osnovi znacila prelaz u protivofanzivu. Tek kada su namere protivnika protumacene, mogla se primeniti druga faza Putnikove strategije. Dok je Treca srpska armija imala da spreci prodor neprijatelja u dolinu Jadra, Drugoj armiji je naredjeno da krene u napad na levi bok Pocorekovih snaga na planini Ceru. Trecu armiju Putnik je zadrzao u rezervi.
Izvodjenje ovoga plana povereno je komandantu Druge armije, generalu Stepi Stepanovicu. On je svoje divizije, iskusane u prethodnim ratovima, bacio u cetvorodnevnu bitku od 16. do 19. avgusta, cija je okosnica bila na Ceru. Sudar je bio neocekivan. Posle napregnutog marsovanja preko prasnjavih puteva i pod letnjom zegom, srpska kombinovana divizija izbila je na padine Tekerisa gde se sukobila sa 21. divizijom Osmog austrijskog korpusa. Prema kazivanju ocevidaca razvila se divlja, nocna bitka. Bio je mrak, veli jedan od njih, ispunjen gromovima i kisom letnje oluje. Vojnici su bili iznureni, artiljerija se zaglibila na blatnjavim putevima. Komandant divizije naredio je da se vrh planine mora odrzati po svaku cenu. Nasi vojnici uskakali su u neprijateljske rovove i bitka je vodjena prsa u prsa. Kljucalo je kao u paklu. Obe strane dobile su pojacanje i klanica je nastavljena do zore kada su padine Tekerisa prekrili lesevi obeju vojski. Srpski gubici bili su 47 oficira i tri hiljade vojnika. Tekeris je bio odbranjen i 21. austrijska divizija prestala je da postoji. Potucene neprijateljske snage bile su primorane na povlacenje. Bitka na Ceru bila je prva saveznicka pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu i general Stepanovic, koji je izvojevao pobedu, unapredjen je u cin vojvode.
U cerskoj pobedi srpski vojnik, podrzan narodom, pokazao je najbolje ratnicke osobine. Kasnije je za njega general Alfred Kraus u knjizi o uzrocima austrijskog poraza rekao: "sa malim zadovoljan, umesan, ostrouman, pokretljiv, upoznat sa terenom, pod dobrom komandom, ispunjen mrznjom i entuzijazmom". General Zivko Pavlovic je naveo izvestaj jednog komandanta puka koji je smatrao posebnom cascu da se sukobi sa Cetvrtim carskim pukom dragona imenom Vindisgrec!
Na zahtev zapadnih saveznika koji su se borili na pristupima Parizu, Putnik je zapoceo ofanzivu s ciljem da zaobidje bok austrougarske vojske na Savi i Drini i prodre u Srem i Bosnu. Ofanziva je zapoceta 6. septembra, na dan bitke na Marni u Francuskoj. Putnikova ofanziva nije uspela jer su srpske trupe bile iscrpljene prethodnim vojevanjem i neopremljene za prelazak Save. Posle pocetnih uspeha, ulaska u Zemun i prodora u Srem, one su bile odbacene i satrvene u povlacenju kod Cevrntije. Prodor u Bosnu bio je takodje neuspesan. Srpske i crnogorske jedinice koje su nadirale prema Sarajevu bile su odbacene natrag preko Drine.
Putnik je imao dovoljnih razloga za brigu. Tamni oblaci koji su se nadvijali preko drinskog fronta nagovestavali su novu buru. Zaista 7. septembra Pocorek je preduzeo ofanzivu na srednjem delu srpskog fronta sa osvezenim i reorganizovanim snagama. Ogorcena bitka, nazvana u vojnoj istoriji Bitka na Drini, usla je u novu fazu razvoja.
Suocen s dugim frontom koji se protezao od Beograda do gornjeg toka Drine, Putnik je obrazovao novu komandu Odbrane Beograda i kao ranjeni tigar povlacio se, prelazio u protivnapad, pokusavao da probije blokove neprijatelja u Macvi i da stabilizuje uzdrmani front. Krvavi srpski protivnapadi kod Guceva i Mackovog Kamena naneli su teske gubitke neprijatelju, ali nisu dali rezultate koje je Putnik ocekivao. Konacno, iznurene i ukopane, obe strane su pokusale da povrate dah do konacnog udarca koji je imao da resi ishod i sudbinu ovog ratovanja.
Krvave borbe, napadi i protivnapadi ne samo da su desetkovali srpsku vojsku vec su iscrpli zalihe municije i oruzja. Boreci se da odole nemackoj najezdi, zapadni saveznici nisu imali mogucnosti da pruze pomoc; Rumunija i Bugarska su proglasile neutralnost i zabranile provoz oruzja iz Rusije za Srbiju. Krajem oktobra, uoci konacne austrougarske ofanzive, srpske rezerve bile su na izdisaju: artiljerija je raspolagala sa svega 160--200 granata po topu. U ocajanju, komandant Druge armije, vojvoda Stepa Stepanovic predlozio je Putniku ostavku: "Ja ne mogu da se borim bez municije!" U trenutku opsteg ocajanja Putnikov autoritet je uspostavio ravnotezu: "Hrabrost, prijatelju, hrabrost!" vikao je Putnik u telefon. "Ako nemamo granata, boricemo se puskama!"
Dok je hrabrio potcinjene komandante, Putnik je upozoravao svoju vladu i saveznike na moguci raspad vojske. I on sam je bio na ivici snage. Guseci se od emfizema, skoro paralizovan, pokusavao je da postine nemoguce: da obezbedi pomoc od saveznika i da istovremeno uskladi oslabljenu odbranu.
Putnik se blizio kraju i snage i moci. Na zajednickoj sednici Vlade i Vrhovne komande, koja je na njegov zahtev odrzana 8. novembra, Putnik je skinuo sa sebe odgovornost za sudbonosne posledice koje mogu nastupiti. Bez municije vojska nema izgleda na uspeh. Stoga postoje svega dve mogucnosti: separatan mir ili obustava dalje odbrane.
I danas nije jasno da li je ovaj predlog bio iskren ili mu je namera bila da uceni saveznike kako bi pritekli Srbiji u pomoc. Vlada je odbila Putnikov predlog, ali ga je Pasic odmah dostavio Rusiji. Zadovoljan, Putnik je napustio prostoriju u kojoj je sastanak odrzan recima: Boricemo se pa makar nas saterali do Djevdjelije!
Re: Vojvoda Radomir Putnik
Putnik nije preterao u proceni situacije. Neprijatelj je nadirao kroz zbunjenu i porazenu zemlju. Srpska vojska se najpre povukla na polozaje kod Kolubare i Valjeva, a zatim, posle neuspelog protivnapada, napusteno je i Valjevo. Povlacenje je pretilo da se pretvori u opstu bezaniju. Prema kazivanju ocevidaca, pukovi triju srpskih armija s vojnicima u stanju soka izmesali su se s narodom, seljackim kolima i konjima u gusanju na valjevskom drumu. To vise nije bila vojska vec gomila koja je bezala s kricima i psovkama uz odjeke artiljerijske grmljavine sa obliznjeg fronta.
U takvom odsudnom trenutku niko nije slutio da je Putnik bio u predvecerju najslavnije pobede u svojoj vojnickoj karijeri. Nekoliko razloga tome je doprinelo.
U drugoj polovini novembra saveznici su konacno bili u stanju da preko Grcke i Dunava posalju neophodnu municiju u Srbiju. Putnik je povlacenjem svojih armija skratio duzinu fronta. Najbolnija je bila odluka da napusti Beograd. Na opstu poviku koju je ona izazvala Putnik je gundjao da on nije kriv sto je prestonica postavljena na mestu gde bi trebalo da bude granicna karaula!
Srpsko povlacenje je istovremeno rasteglo linije snabdevanja austrougarske vojske preko blatnjavih puteva i od jesenjih kisa nabujalih reka, kao i opustosene zemlje.
Ovoga puta nije Putnik, vec njegov general Zivojin Misic preduzeo inicijativu protivofanzive i izabrao trenutak kada da je izvede. Misic je 14. novembra zamenio na celu Prve armije ranjenog generala Petra Bojovica. On je shvatio porazno dejstvo koje je povlacenje imalo na moral vojnika. U dramaticnom telefonskom razgovoru s Putnikom 28. novembra, koji je trajao dva i po casa, Misic je trazio dozvolu da dalje povuce svoju Prvu armiju do Gornjeg Milanovca kako bi sredio rastrojene pukove i odmorio ih za uspesnu protivofanzivu.
Misicev zahtev za dalje povlacenje doveo je Putnika u tesku dvoumicu. Povlacenje Prve armije neizbezno je nametalo i povlacenje ostalih dveju armija. Vise od toga: ako bi neprijatelj zauzeo Gornji Milanovac, to bi mu otkrilo put u Kragujevac, u srce Srbije, i preseklo bi zemlju na dva dela.
S druge strane, Putnik je dobro znao svog pomocnika Misica i imao puno poverenje u njegov sud. Uostalom, kontraofanziva je bila ugradjena u Putnikovu strategiju od pocetka rata.
Priteran uz zid, Putnik je primenio svoj uobicajeni postupak prema potcinjenim komandantima. Najpre bi se suprotstavio da bi ih potom pustio da ga ubede. Kada je vojvoda u prvom trenutku predlog odbio, bujni Misic ga je ucenio ostavkom. Putnik je konacno popustio i izdao potrebna naredjenja za uskladjeno povlacenje ostalih dveju armija.
Misic je bio u pravu. Kratak predah dobijen povlacenjem omogucio je vreme potrebno da se trupe povrate od soka i da se reorganizuju. Na dan 3. decembra pocela je nezadrziva srpska kontraofanziva, poznata kao Kolubarska bitka, koja je preokrenula poraz u pobedu.
Vojni istoricari kasnije su raspravljali o ulozi koju su Putnik i Misic odigrali u Kolubarskoj bici. Neki su pobedu pripisali vojvodi, drugi njegovom generalu. Stanoje Stanojevic, Stevan Hayic i Savo Skoko, koji je u dva obimna toma dao najbolju biografiju vojvode Putnika i objavio uspomene vojvode Misica, odavali su priznanje obojici, ali su davali prednost Misicu za inicijativu u organizovanju protivofanzive koju je nametnuo Putniku. General Zivko Pavlovic, koji je tesno saradjivao s Putnikom u Vrhovnoj komandi, imao je primedbe na pojedine Misiceve poteze prilikom povlacenja i davao je prednost Putniku. To su cinili medju ostalima i Putnikovi biografi Vladimir Belic i Zivan Rankovic. Svi se oni slazu da je Putnik bio arhitekt opste strategije dok je Misic tu strategiju primenio onda kada je nagonski osetio da je dosao trenutak za protivudar.
Posle poraza Sestog austrougarskog korpusa na Suvoboru srediste bitke preneto je na sever. Pocorekov Peti korpus pretio je da prodre od Beograda prema jugu u pozadinu srpskih armija razvijenih u zapadnoj Srbiji. Manevrisuci oprezno svojim iscrpljenim i desetkovanim trupama, Putnik je uputio divizije Druge armije prema severu. Pojedini istoricari kasnije su prebacivali Putniku sto nije dovoljno iskoristio rezultate Kolubarske bitke. Ali Putniku se cinilo manje vaznim gonjenje potucenog neprijatelja na Suvoboru od pretece opasnosti koja se nadvila na severnom frontu kod Beograda i Kosmaja. Oslobodjenje Beograda bilo je najveca nagrada. Putnik je 15. decembra u prestonici raportirao kralju Petru I da toga dana nije bilo vise nijednog slobodnog neprijateljskog vojnika na teritoriji Srbije. To je bila ne samo najslavnija vec i poslednja pobeda vojvode Radomira Putnika.
Posle vojne u 1914. godini srpski front je mirovao u toku zime i proleca 1915. godine. Ruska ofanziva na Karpatima, saveznicka Dardanelska ekspedicija i ulazak Italije u rat umanjili su za izvesno vreme pritisak na Srbiju. Umesto rata na frontovima zemlju su zahvatile epidemije tifusa, kolere i dizenterije. Sve je to, zajedno sa gubicima pretrpljenim u ratu 1914, namenilo Srbiji pasivnu ulogu.
Vec u leto 1915. godine poceli su se nanovo gomilati oblaci na nebu Srbije. Posle vojnih uspeha u Galiciji pruski nacelnik generalstaba Erih fon Falkenhajn je odlucio da slomi srpski otpor i uspostavi neposrednu teritorijalnu vezu s Turskom. Kada je u septembru bugarski kralj Ferdinand resio da se prikljuci Centralnim silama, sudbina Srbije bila je zapecacena.
Putnik se nije zavaravao izgledima rata koji bi se vodio na frontu dugom devet stotina kilometara duz zemlje okruzene neprijateljima sa svih strana. Njegova jedina nada lezala je u saradnji Srbije s Grckom i dolazak anglo-francuskog ekspedicionog korpusa iz Soluna. U tom slucaju Putnik bi mogao da usmeri sve snage prema severu i ponovi strategiju koju je primenio 1914. godine. Kada su Bugari proglasili mobilizaciju 22. septembra, Putnik je hitno zatrazio od Vlade da spreci bugarski napad ili diplomatskim merama ili da mu dozvoli preventivni napad na Bugarsku. Nijedan od ovih zahteva nije prihvacen. Prvi, jer nije imao izgleda na uspeh; drugi, zato sto su se saveznici usprotivili srpskom napadu.
U datim okolnostima Putnikova strategija zasnivala se iskljucivo na odbrani, lisena inicijative za protivudar. Raspored srpskih armija razlikovao se 1915. od onog iz 1914. godine. One su sada zaposele razvuceni lanac duz severnih i istocnih granica i bile su lisene strategijske rezerve. Jedini zadatak Vrhovne komande bio je da krpi otvore koji ce nastati na frontu koji je pucao.
Nemacki general August fon Makenzen krenuo je 5. avgusta u osvajanje Srbije. Uragan celika prekrio je citavu duzinu fronta. Za samo dva dana na Beograd je sruceno 30.000 artiljerijskih granata. Istog dana grcki kralj, germanofil Konstantin, prinudio je zapadnjaka Venizelosa na ostavku i Srbiji je poruceno da ne racuna na casus foederis u slucaju bugarskog napada. Samrtni udar dosao je 13--14. oktobra kada je Bugarska napala Srbiju. Bugarski vojnici zatekli su u Nisu plakate "vivent les alies" namenjene doceku francuskih trupa. Francusko-engleske jedinice u Solunu, nedovoljno opremljene, nisu bile u stanju da pruze bilo kakvu pomoc.
Tih dana Putnik je vodio poslednju bitku za sopstveni zivot. Izlozen neprekidnim naporima, bolestan od influence, bio je prikovan za postelju. Italijanski ratni dopisnik Feri Pizani opisao ga je kao "iznurenog coveka, drhtavih pokreta". "Bolest je skoro izbrisala crte na njegovom licu", pisao je novinar, "samo su ostale celicne oci jedne nepokorene duse. Svaki je trenutak izgledao kao da je poslednji." Svajcarski profesor i kriminolog doktor Arcibald Rajs imao je utisak "starog i vrlo bolesnog profesora koji je u svom bezgranicnom patriotizmu nalazio snagu da se bori sa smrcu".
U takvom odsudnom trenutku niko nije slutio da je Putnik bio u predvecerju najslavnije pobede u svojoj vojnickoj karijeri. Nekoliko razloga tome je doprinelo.
U drugoj polovini novembra saveznici su konacno bili u stanju da preko Grcke i Dunava posalju neophodnu municiju u Srbiju. Putnik je povlacenjem svojih armija skratio duzinu fronta. Najbolnija je bila odluka da napusti Beograd. Na opstu poviku koju je ona izazvala Putnik je gundjao da on nije kriv sto je prestonica postavljena na mestu gde bi trebalo da bude granicna karaula!
Srpsko povlacenje je istovremeno rasteglo linije snabdevanja austrougarske vojske preko blatnjavih puteva i od jesenjih kisa nabujalih reka, kao i opustosene zemlje.
Ovoga puta nije Putnik, vec njegov general Zivojin Misic preduzeo inicijativu protivofanzive i izabrao trenutak kada da je izvede. Misic je 14. novembra zamenio na celu Prve armije ranjenog generala Petra Bojovica. On je shvatio porazno dejstvo koje je povlacenje imalo na moral vojnika. U dramaticnom telefonskom razgovoru s Putnikom 28. novembra, koji je trajao dva i po casa, Misic je trazio dozvolu da dalje povuce svoju Prvu armiju do Gornjeg Milanovca kako bi sredio rastrojene pukove i odmorio ih za uspesnu protivofanzivu.
Misicev zahtev za dalje povlacenje doveo je Putnika u tesku dvoumicu. Povlacenje Prve armije neizbezno je nametalo i povlacenje ostalih dveju armija. Vise od toga: ako bi neprijatelj zauzeo Gornji Milanovac, to bi mu otkrilo put u Kragujevac, u srce Srbije, i preseklo bi zemlju na dva dela.
S druge strane, Putnik je dobro znao svog pomocnika Misica i imao puno poverenje u njegov sud. Uostalom, kontraofanziva je bila ugradjena u Putnikovu strategiju od pocetka rata.
Priteran uz zid, Putnik je primenio svoj uobicajeni postupak prema potcinjenim komandantima. Najpre bi se suprotstavio da bi ih potom pustio da ga ubede. Kada je vojvoda u prvom trenutku predlog odbio, bujni Misic ga je ucenio ostavkom. Putnik je konacno popustio i izdao potrebna naredjenja za uskladjeno povlacenje ostalih dveju armija.
Misic je bio u pravu. Kratak predah dobijen povlacenjem omogucio je vreme potrebno da se trupe povrate od soka i da se reorganizuju. Na dan 3. decembra pocela je nezadrziva srpska kontraofanziva, poznata kao Kolubarska bitka, koja je preokrenula poraz u pobedu.
Vojni istoricari kasnije su raspravljali o ulozi koju su Putnik i Misic odigrali u Kolubarskoj bici. Neki su pobedu pripisali vojvodi, drugi njegovom generalu. Stanoje Stanojevic, Stevan Hayic i Savo Skoko, koji je u dva obimna toma dao najbolju biografiju vojvode Putnika i objavio uspomene vojvode Misica, odavali su priznanje obojici, ali su davali prednost Misicu za inicijativu u organizovanju protivofanzive koju je nametnuo Putniku. General Zivko Pavlovic, koji je tesno saradjivao s Putnikom u Vrhovnoj komandi, imao je primedbe na pojedine Misiceve poteze prilikom povlacenja i davao je prednost Putniku. To su cinili medju ostalima i Putnikovi biografi Vladimir Belic i Zivan Rankovic. Svi se oni slazu da je Putnik bio arhitekt opste strategije dok je Misic tu strategiju primenio onda kada je nagonski osetio da je dosao trenutak za protivudar.
Posle poraza Sestog austrougarskog korpusa na Suvoboru srediste bitke preneto je na sever. Pocorekov Peti korpus pretio je da prodre od Beograda prema jugu u pozadinu srpskih armija razvijenih u zapadnoj Srbiji. Manevrisuci oprezno svojim iscrpljenim i desetkovanim trupama, Putnik je uputio divizije Druge armije prema severu. Pojedini istoricari kasnije su prebacivali Putniku sto nije dovoljno iskoristio rezultate Kolubarske bitke. Ali Putniku se cinilo manje vaznim gonjenje potucenog neprijatelja na Suvoboru od pretece opasnosti koja se nadvila na severnom frontu kod Beograda i Kosmaja. Oslobodjenje Beograda bilo je najveca nagrada. Putnik je 15. decembra u prestonici raportirao kralju Petru I da toga dana nije bilo vise nijednog slobodnog neprijateljskog vojnika na teritoriji Srbije. To je bila ne samo najslavnija vec i poslednja pobeda vojvode Radomira Putnika.
Posle vojne u 1914. godini srpski front je mirovao u toku zime i proleca 1915. godine. Ruska ofanziva na Karpatima, saveznicka Dardanelska ekspedicija i ulazak Italije u rat umanjili su za izvesno vreme pritisak na Srbiju. Umesto rata na frontovima zemlju su zahvatile epidemije tifusa, kolere i dizenterije. Sve je to, zajedno sa gubicima pretrpljenim u ratu 1914, namenilo Srbiji pasivnu ulogu.
Vec u leto 1915. godine poceli su se nanovo gomilati oblaci na nebu Srbije. Posle vojnih uspeha u Galiciji pruski nacelnik generalstaba Erih fon Falkenhajn je odlucio da slomi srpski otpor i uspostavi neposrednu teritorijalnu vezu s Turskom. Kada je u septembru bugarski kralj Ferdinand resio da se prikljuci Centralnim silama, sudbina Srbije bila je zapecacena.
Putnik se nije zavaravao izgledima rata koji bi se vodio na frontu dugom devet stotina kilometara duz zemlje okruzene neprijateljima sa svih strana. Njegova jedina nada lezala je u saradnji Srbije s Grckom i dolazak anglo-francuskog ekspedicionog korpusa iz Soluna. U tom slucaju Putnik bi mogao da usmeri sve snage prema severu i ponovi strategiju koju je primenio 1914. godine. Kada su Bugari proglasili mobilizaciju 22. septembra, Putnik je hitno zatrazio od Vlade da spreci bugarski napad ili diplomatskim merama ili da mu dozvoli preventivni napad na Bugarsku. Nijedan od ovih zahteva nije prihvacen. Prvi, jer nije imao izgleda na uspeh; drugi, zato sto su se saveznici usprotivili srpskom napadu.
U datim okolnostima Putnikova strategija zasnivala se iskljucivo na odbrani, lisena inicijative za protivudar. Raspored srpskih armija razlikovao se 1915. od onog iz 1914. godine. One su sada zaposele razvuceni lanac duz severnih i istocnih granica i bile su lisene strategijske rezerve. Jedini zadatak Vrhovne komande bio je da krpi otvore koji ce nastati na frontu koji je pucao.
Nemacki general August fon Makenzen krenuo je 5. avgusta u osvajanje Srbije. Uragan celika prekrio je citavu duzinu fronta. Za samo dva dana na Beograd je sruceno 30.000 artiljerijskih granata. Istog dana grcki kralj, germanofil Konstantin, prinudio je zapadnjaka Venizelosa na ostavku i Srbiji je poruceno da ne racuna na casus foederis u slucaju bugarskog napada. Samrtni udar dosao je 13--14. oktobra kada je Bugarska napala Srbiju. Bugarski vojnici zatekli su u Nisu plakate "vivent les alies" namenjene doceku francuskih trupa. Francusko-engleske jedinice u Solunu, nedovoljno opremljene, nisu bile u stanju da pruze bilo kakvu pomoc.
Tih dana Putnik je vodio poslednju bitku za sopstveni zivot. Izlozen neprekidnim naporima, bolestan od influence, bio je prikovan za postelju. Italijanski ratni dopisnik Feri Pizani opisao ga je kao "iznurenog coveka, drhtavih pokreta". "Bolest je skoro izbrisala crte na njegovom licu", pisao je novinar, "samo su ostale celicne oci jedne nepokorene duse. Svaki je trenutak izgledao kao da je poslednji." Svajcarski profesor i kriminolog doktor Arcibald Rajs imao je utisak "starog i vrlo bolesnog profesora koji je u svom bezgranicnom patriotizmu nalazio snagu da se bori sa smrcu".
Re: Vojvoda Radomir Putnik
Putnik nije vise mogao da neposredno upravlja vojnim operacijama. Namenjeno mu je samo da donosi glavne odluke. U stvari, nije ni ostalo mnogo toga sto se moglo preduzeti. Kada je feldmarsal Makenzen potisnuo sa Dunava Trecu srpsku armiju, citav sistem odbrane je iz temelja poljuljan. Braneci zemlju stopu po stopu, Putnik je nadgledao izvlacenje vojske iz kljesta koja je Makenzen pokusavao da zatvori kod Kragujevca. Po ulasku Bugara u Kacanik, Putnik je povukao svoje istocno krilo na levu obalu Juzne Morave kako bi skratio front i sacuvao njegovu celokupnost.
Jedini zadatak koji je preostao Putniku bio je da izvuce armije iz petlje koja ih je davila i da odrzi otvoren pristup Kosovu i dalje preko Albanije prema moru. Nepokolebljivi Misic, koji je stalno snevao o protivofanzivi, predlagao je protivnapad u Zapadnoj Srbiji, u stvari novo izdanje Kolubarske bitke. U toku zucnog razgovora koji je imao s Putnikom 27. oktobra njegov predlog je odbacen. Niti je situacija bila ista sa onom iz prethodne godine, niti je Putnik bio isti covek. Naredio je Misicu da se povuce prema Kosovu. Komandant Prve armije to je uspesno sproveo i sprecio Makenzena da opkoli njegove divizije kod Kraljeva.
Situacija je postala ocajna kada je bugarska Druga armija zauzela Skoplje i time presekla saobracaj Srbije sa Solunom. Ministarski savet je 4. novembra odrzao sastanak sa Vrhovnom komandom i na njemu je odluceno da se otpor produzi sto je duze moguce, ali da se trupe povuku preko albanskih planina u pravcu Jadranskog mora.
Uzevsi Nis i Skoplje, Centralne sile ostvarile su svoj strateski cilj da uspostave kopnenu vezu s Turskom. Stoga je nemacka komanda pocela postepeno povlacenje svojih trupa sa Balkana. To je pruzilo poslednju, slabu nadu za pokusaj probijanja obruca preko Skoplja ka Solunu. Uzalud: posle kratkog lokalnog uspeha kod Leskovca, pokusaj protivofanzive je odbijen.
Pedeset dana su srpski vojnici, mracnog lica i zamucenog pogleda, izmuceni i proganjani, vodili ocajnicku borbu. Vojska i vlada, praceni gomilom izbeglica, opkoljeni, odseceni od saveznika, gurnuti su u pravcu albanskih planina. Izbor je bio kapitulacija ili povlacenje preko zamrznutih staza i bogaza i kamenitih vrleti albanskih planina, neopremljeni za zimu i docekani od neprijateljski raspolozenog albanskog stanovnistva.
Na dan 25. novembra Putnik je izdao svoje poslednje i najbolnije naredjenje vojsci kojom je komandovao. Trupama je naredjen pokret preko Albanije prema Jadranskom moru gde je trebalo da ih prihvate saveznici. Kako je artiljeriju bilo nemoguce preneti preko albanskih vrleti, naredjeno je da se topovi rasklope i delovi zakopaju u zemlju. "Drzave nije nestalo -- ona nastavlja da postoji!" hrabrio je Putnik svoju vojsku.
Kako nije bio u stanju da koraca, Putnika su preko Albanije prenela cetiri vojnika u nekoj vrsti improvizovane nosiljke -- strazarnice u koju je bila ugradjena stolica. Stari kralj Petar I mu se pridruzio na volovskim kolima. Put od 115 kilometara predjen je za jedanaest dana. Sutradan po dolasku u Skadar Putniku je zbog bolesti dodeljeno odsustvo od pet meseci. U pratnji cerke i licnog lekara presao je u Brindizi, odakle se uskoro potom prebacio na Krf gde su se skupili ostaci srpske vojske.
Ocigledno je da je Putnikovo ucesce u vodjenju daljih operacija na Solunskom frontu bilo zavrseno. U tim danima patnjama otaybine pridruzile su se i licne patnje starog vojvode. Kao sto to obicno biva, posle poraza iskrslo je pitanje odgovornosti. Da bi sebe opravdala u nastaloj atmosferi medjusobnog optuzivanja, vlada je bacila odgovornost na vojnu komandu. U stvari, odgovornost za tragicni ishod ratovanja 1915. godine delili su svi koji su ucestvovali u donosenju sudbonosnih odluka, kako u Srbiji tako i u saveznickim vojnim i politickim krugovima. Putnik je ucinio sve sto je bilo u njegovoj moci da izbegne unistenje vojske koja mu je poverena i koja je bila suocena sa daleko nadmocnijim protivnikom. Greska koju je ucinio, a ona se takodje odnosila na vladu, bilo je poverenje u ocekivanu pomoc saveznika koja je izostala. Povlacenje prema Jadranskom moru preko Crne Gore moglo se blagovremeno predvideti i pripremiti cime bi se izbeglo tragicno povlacenje preko Albanije.
Bilo kako bilo, zrtva je nadjena. U januaru 1916. godine celokupna Vrhovna komanda, ukljucujuci Putnika, smenjena je s duznosti. Vojvoda je o tome smenjivanju saznao od blagajnika koji mu je predao platu bez dodatka koji mu je pripadao kao nacelniku staba Vrhovne komande. Ogorcen, vojvoda je presao u Nicu gde su ga francuske vlasti docekale s pocastima i stavile mu na raspolozenje vilu u predgradju. Bronhitis i emfizem najzad su ga savladali i 17. maja 1917. godine Putnik je preminuo. Bilo mu je sedamdeset godina.
Medju srpskim vojnim vodjama u ratovima 20. veka vojvoda Putnik bio je najistaknutija i najtragicnija licnost. Njegovo najznacajnije delo bila je priprema srpske vojske za predstojece ratove. Putnik je odgajio blistave komandante Stepu Stepanovica, Zivojina Misica, Petra Bojovica i Zivka Pavlovica. Oni su slozno radili pod njegovim vodjstvom i nadzorom. Njegov autoritet stisavao je njihovu bujnost; njegov sud i odluka bili su konacni.
Putnikova strategija u vreme ratova 1912--1914. bila je elasticna i prilagodljiva nastalim prilikama na bojnom polju. Godine 1912. primenio je ofanzivnu strategiju a 1913. presao iz defanzive u napad. Strategija koju je nazvao "aktivna odbrana" dosla je do punog izrazaja 1914. godine. Koncentracija glavnih snaga u dubini i njihov prelaz u protivnapad bili su uspesni.
Ocigledno je da je sreca potrebna vojniku u ratu, kao i svima u svakodnevnom zivotu. Putnik je koristio pogreske turske komande, megalomansku politiku bugarskog kralja i rusku podrsku 1914. koja je pomela austrijske planove za invaziju Srbije. Napad daleko nadmocnijeg neprijatelja 1915. okrenuo je ratnu srecu protiv njega.
U svemu tome istorija je ipak bila naklonjena starom vojniku. Na vrhuncu Kolubarske bitke Putnik je odvratio kralja Petra od nameravane posete frontu:
"Velicanstvo, jedino sto cete cuti je kako vojnici psuju vas i mene."
Medjutim, Putnikovo telo preneto je u Beograd 1926. godine a na kapeli u kojoj je sahranjeno stoji natpis: "Vojvodi Putniku zahvalna otadzbina".
Jedini zadatak koji je preostao Putniku bio je da izvuce armije iz petlje koja ih je davila i da odrzi otvoren pristup Kosovu i dalje preko Albanije prema moru. Nepokolebljivi Misic, koji je stalno snevao o protivofanzivi, predlagao je protivnapad u Zapadnoj Srbiji, u stvari novo izdanje Kolubarske bitke. U toku zucnog razgovora koji je imao s Putnikom 27. oktobra njegov predlog je odbacen. Niti je situacija bila ista sa onom iz prethodne godine, niti je Putnik bio isti covek. Naredio je Misicu da se povuce prema Kosovu. Komandant Prve armije to je uspesno sproveo i sprecio Makenzena da opkoli njegove divizije kod Kraljeva.
Situacija je postala ocajna kada je bugarska Druga armija zauzela Skoplje i time presekla saobracaj Srbije sa Solunom. Ministarski savet je 4. novembra odrzao sastanak sa Vrhovnom komandom i na njemu je odluceno da se otpor produzi sto je duze moguce, ali da se trupe povuku preko albanskih planina u pravcu Jadranskog mora.
Uzevsi Nis i Skoplje, Centralne sile ostvarile su svoj strateski cilj da uspostave kopnenu vezu s Turskom. Stoga je nemacka komanda pocela postepeno povlacenje svojih trupa sa Balkana. To je pruzilo poslednju, slabu nadu za pokusaj probijanja obruca preko Skoplja ka Solunu. Uzalud: posle kratkog lokalnog uspeha kod Leskovca, pokusaj protivofanzive je odbijen.
Pedeset dana su srpski vojnici, mracnog lica i zamucenog pogleda, izmuceni i proganjani, vodili ocajnicku borbu. Vojska i vlada, praceni gomilom izbeglica, opkoljeni, odseceni od saveznika, gurnuti su u pravcu albanskih planina. Izbor je bio kapitulacija ili povlacenje preko zamrznutih staza i bogaza i kamenitih vrleti albanskih planina, neopremljeni za zimu i docekani od neprijateljski raspolozenog albanskog stanovnistva.
Na dan 25. novembra Putnik je izdao svoje poslednje i najbolnije naredjenje vojsci kojom je komandovao. Trupama je naredjen pokret preko Albanije prema Jadranskom moru gde je trebalo da ih prihvate saveznici. Kako je artiljeriju bilo nemoguce preneti preko albanskih vrleti, naredjeno je da se topovi rasklope i delovi zakopaju u zemlju. "Drzave nije nestalo -- ona nastavlja da postoji!" hrabrio je Putnik svoju vojsku.
Kako nije bio u stanju da koraca, Putnika su preko Albanije prenela cetiri vojnika u nekoj vrsti improvizovane nosiljke -- strazarnice u koju je bila ugradjena stolica. Stari kralj Petar I mu se pridruzio na volovskim kolima. Put od 115 kilometara predjen je za jedanaest dana. Sutradan po dolasku u Skadar Putniku je zbog bolesti dodeljeno odsustvo od pet meseci. U pratnji cerke i licnog lekara presao je u Brindizi, odakle se uskoro potom prebacio na Krf gde su se skupili ostaci srpske vojske.
Ocigledno je da je Putnikovo ucesce u vodjenju daljih operacija na Solunskom frontu bilo zavrseno. U tim danima patnjama otaybine pridruzile su se i licne patnje starog vojvode. Kao sto to obicno biva, posle poraza iskrslo je pitanje odgovornosti. Da bi sebe opravdala u nastaloj atmosferi medjusobnog optuzivanja, vlada je bacila odgovornost na vojnu komandu. U stvari, odgovornost za tragicni ishod ratovanja 1915. godine delili su svi koji su ucestvovali u donosenju sudbonosnih odluka, kako u Srbiji tako i u saveznickim vojnim i politickim krugovima. Putnik je ucinio sve sto je bilo u njegovoj moci da izbegne unistenje vojske koja mu je poverena i koja je bila suocena sa daleko nadmocnijim protivnikom. Greska koju je ucinio, a ona se takodje odnosila na vladu, bilo je poverenje u ocekivanu pomoc saveznika koja je izostala. Povlacenje prema Jadranskom moru preko Crne Gore moglo se blagovremeno predvideti i pripremiti cime bi se izbeglo tragicno povlacenje preko Albanije.
Bilo kako bilo, zrtva je nadjena. U januaru 1916. godine celokupna Vrhovna komanda, ukljucujuci Putnika, smenjena je s duznosti. Vojvoda je o tome smenjivanju saznao od blagajnika koji mu je predao platu bez dodatka koji mu je pripadao kao nacelniku staba Vrhovne komande. Ogorcen, vojvoda je presao u Nicu gde su ga francuske vlasti docekale s pocastima i stavile mu na raspolozenje vilu u predgradju. Bronhitis i emfizem najzad su ga savladali i 17. maja 1917. godine Putnik je preminuo. Bilo mu je sedamdeset godina.
Medju srpskim vojnim vodjama u ratovima 20. veka vojvoda Putnik bio je najistaknutija i najtragicnija licnost. Njegovo najznacajnije delo bila je priprema srpske vojske za predstojece ratove. Putnik je odgajio blistave komandante Stepu Stepanovica, Zivojina Misica, Petra Bojovica i Zivka Pavlovica. Oni su slozno radili pod njegovim vodjstvom i nadzorom. Njegov autoritet stisavao je njihovu bujnost; njegov sud i odluka bili su konacni.
Putnikova strategija u vreme ratova 1912--1914. bila je elasticna i prilagodljiva nastalim prilikama na bojnom polju. Godine 1912. primenio je ofanzivnu strategiju a 1913. presao iz defanzive u napad. Strategija koju je nazvao "aktivna odbrana" dosla je do punog izrazaja 1914. godine. Koncentracija glavnih snaga u dubini i njihov prelaz u protivnapad bili su uspesni.
Ocigledno je da je sreca potrebna vojniku u ratu, kao i svima u svakodnevnom zivotu. Putnik je koristio pogreske turske komande, megalomansku politiku bugarskog kralja i rusku podrsku 1914. koja je pomela austrijske planove za invaziju Srbije. Napad daleko nadmocnijeg neprijatelja 1915. okrenuo je ratnu srecu protiv njega.
U svemu tome istorija je ipak bila naklonjena starom vojniku. Na vrhuncu Kolubarske bitke Putnik je odvratio kralja Petra od nameravane posete frontu:
"Velicanstvo, jedino sto cete cuti je kako vojnici psuju vas i mene."
Medjutim, Putnikovo telo preneto je u Beograd 1926. godine a na kapeli u kojoj je sahranjeno stoji natpis: "Vojvodi Putniku zahvalna otadzbina".
Страна 1 of 1
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму