Da Vincijev kod

PoomvuE 1
Robert Langdon se polako probudi.
Telefon je zvonio u tami - slabašan, nepoznat zvuk. Posegnu ka noćnoj
lampi i upali svetio. Pogledavši oko sebe žmirkavim pogledom, on ugleda
plišanu renesansnu spavaću sobu sa nameštajem iz doba Luja XVI, rukom
oslikane zidove i ogroman krevet od mahagonija sa baldahinom.
Gde se do đavola nalazim?
Na ogrtaču od žakara koji je visio najednom od stubova kreveta stajao
je monogram: HOTEL Ric PARIZ.
Polako, izmaglica poče da se razilazi.
Langdon podiže slušalicu: "Halo?"
"Monsinjor Langdon?" reče muški glas. "Nadam se da vas nisam pro-
budio?"
Ošamućen, Langdon pogleda na sat pored kreveta. Bilo je 12:32 posle
ponoći. Spavao je svega sat vremena, ali osećao se kao mrtav.
"Recepcionar je ovde, monsinjor. Izvinjavam se što vas uznemiravam, ali
imate posetioca. Tvrdi daje hitno."
U Langdonovoj svesti i dalje je vladala pometnja. Posetilac? Pogled mu
se sada usredsredi na zgužvan reklamni letak na noćnom stočiću.
AMERIČKI UNIVERZITET U PARIZU
s ponosom predstavlja
VEĆE SA ROBERTOM LANGDONOM
PROFESOROM RELIGIJSKE SIMBOLOGIJE
•':' NA UNIVERZITETU HARVARD
Langdon zagunđa. Večerašnje predavanje — prezentacija paganskog sim-
bolizma skrivenog u kamenu katedrale u Sartru — verovatno je uzburkalo
neke konzervativne vode u publici. Najverovatnije gaje neki religiozni stu-
dent pratio kući kako bi zapodenuo svađu.
"Žao mi je", reče Langdon, "ali veoma sam umoran i..."
"Mais, monsieur", navaljivao je recepcionar, snižavajući glas do hitrog
Šapata. "Vaš gost je važna ličnost."
Langdon nije sumnjao u to. Njegove knjige o religioznim slikama i sim-
bologiji kulta pretvorile su ga protiv njegove volje u slavnu ličnost u svetu
iimetnosli, a prošle je godine Langdonova popularnost porasla stotinu puta
iiiikon njegove nmešanosti u događaj u Vatikanu koji je privukao veliku pa-

16 «&• Den Braun
žnju javnosti. Od tada, bujica umišljenih istoričara i ljubitelja umetnosti koji
su mu dolazili na vrata kao da nije imala kraja.
"Ako biste bili tako ljubazni", reče Langdon, dajući sve od sebe da ostane
učtiv, "da li biste mogli da uzmete ime i broj telefona tog čoveka, i da mu
kažete da ću pokušati da mu se javim pre nego što odem iz Pariza u utorak?
Hvala vam." Spustio je slušalicu pre nego što je recepcionar stigao da se
usprotivi.
Sada uspravljen u krevetu, Langdon se namršti u pravcu Priručnika za
odnose sa gostima čija se naslovna strana hvalisala: SPAVAJTE POPUT BEBE
U GRADU SVETLOSTI. ZANOĆITE U PARIŠKOM HOTELU RIC. Okrenu se i umor-
no baci pogled ka velikom ogledalu na drugoj strani sobe. Čovek koji mu je
uzvratio pogled bio je stranac - raščupan i umoran.
Potreban ti je odmor, Roberte.
Prošla godina bila je teška za njega, nije mu bio potreban dokaz u ogle-
dalu. Obično izrazito plave oči noćas su mu izgledale mutno i umorno. Tamna
strnjika brade zasenčila je njegovu jaku vilicu i bradu sa jamicom. Sede oko
slepoočnica bile su sve uočljivije, prodirući duboko u gustu i oštru tamnu
kosu. Iako su njegove koleginice uporno tvrdile da sede samo naglašavaju
njegovu privlačnost intelektualca, Langdon se nije slagao.
Kada bi Bostonski magazin mogao sada da me vidi.
Prošlog meseca, na Langdonovu sramotu, Bostonski magazin ga bese
uvrstio među deset najintrigantnijih ljudi tog grada - stoje čast sumnjive
vrednosti koja gaje učinila metom beskrajnog zadirkivanja kolega sa Har-
varda. Večeras, četiri hiljade osamsto kilometara od kuće, to laskanje je pono-
vo izronilo na površinu kako bi ga proganjalo na predavanju koje je održao.
"Dame i gospodo..." hostesa se obraćala punoj sali Paviljona Dofen Ame-
ričkog univerziteta u Parizu. "Našeg večerašnjeg gosta ne treba predstavljati.
Autor je brojnih knjiga: S'unbologija tajnih sekti, Umetnost Pmsvetljenih,
Izgubljeni jezik ideograma, a kada kažem daje napisao knjigu o Religijskoj
ikonologiji, to mislim bukvalno. Mnogi od vas koriste njegove udžbenike
na predavanjima."
Studenti u publici oduševljeno su potvrđivali.
"Planirala sam da ga večeras predstavim kroz njegovu impresivnu biogra-
fiju. Međutim..." Vragolasto je pogledala Langdona, koji je sedeo na pozor-
nici. "Jedna osoba iz publike mi je upravo obezbedila legitimaciju mnogo, re-
cimo, intrigantniju."
Podigla je primerak Bostonskog magazina.
Langdon se zgrči. Odakle joj do đavola to?
Hostesa poče da čita odabrane odlomke iz priglupog članka, i Langdon
oNt-ii kako sve više i više tone u stolici. Trideset sekundi kasnije, publika se
cerila a žena nije pokn/.ivala nameru da odustane. "A odbijanje gospodina
Liiiif'.đonii da javno govori o svojoj neuobičajenoj ulozi n.-i prošlogodišnjoj

Da Vinčijev kod «£» 17
konferenciji u Vatikanu sasvim sigurno mu garantuje dodatne poene na našem
mlrigo-metru." Hostesa je podbadala publiku. "Želite li da čujete još?"
Neka je neko zaustavi, molio se Langdon dok je ponovo zaranjala u čla-
nak.
"Iako se profesor Langdon ne bi mogao nazvati zgodnim parčetom poput
nekih naših mlađih odabranika, ovaj naučnik od svojih četrdeset-i-nešto go-
dina ima više učenjačke privlačnosti nego stoje uobičajeno. Njegova upe-
čatljiva pojava naglašena je neobično dubokim baritonom, koji njegove stu-
dentkinje opisuju kao 'čokoladu za uši'."
Smeh se prolomi salom.
Langdon se prisili da se osmehne. Znao je šta sledi - neka smešna pri-
medba o "Harisonu Fordu u haris-tvidu" - a budući daje baš te večeri mislio
da je konačno bezbedno ponovo nositi haris-tvid i berberi-rolku, odluči da
nešto preduzme.
"Hvala, Monik", reče Langdon, prerano ustajući i izgurujući je sa podiju-
ma. "Bostonski magazin očito ima dara za izmišljanje." Okrete se ka publici
uz uzdah posramljenosti. "A ukoliko otkrijem koje od vas doneo taj članak,
naložiću konzulatu da ga deportuje."
Publika se nasmejala.
"Pa, narode, kao što svi znate, večeras sam ovde da bih pričao o moći
simbola..."
Zvonjava Langdonovog hotelskog telefona ponovo prekide tišinu.
Gunđajući u neverici, on podiže slušalicu. "Da?"
Kao što je očekivao, bio je to recepcionar. "Gospodine Langdon, ponovo
se izvinjavam. Zovem da vas obavestim da je vaš gost upravo na putu ka va-
šoj sobi. Mislio sam da treba da vas upozorim."
Langdon je sada bio potpuno budan. "Poslali ste nekoga u moju sobuT
"Izvinjavam se, monsinjor, ali takav čovek... nisam mogao ni da pomislim
da ga zaustavim."
"Ko je on u stvari?"
Ali recepcionar spusti slušalicu.
Gotovo istog trenutka, teška pesnica zalupa po Langdonovim vratima.
U nedoumici, Langdon skliznu sa kreveta, osećajući kako mu nožni prsti
uranjaju u savonniere tepih. Navuče hotelski ogrtač i krenu ka vratima. "Ko
je?"
"Gospodine Langdon? Moram da razgovaram sa vama." Čovek je govorio
engleski sa osetnim naglaskom. "Ja sam poručnik Zerom Kole. Centralna di-
rekcija Sudske policije."

18 «£
Den Braun
Langdon zastade. Sudska policija? CDSP bila je približni ekvivalent ame-
ričkog Federalnog istražnog biroa.
Ne sklanjajući sigurnosni lanac sa vrata, Langdon ih otvori desetak cen-
timetara. Lice koje mu je uzvratilo pogled bilo je mršavo i ispijeno. Čovek
je bio izuzetno mršav, obučen u plavu uniformu koja je delovala zvanično.
"Mogu li da uđem?" upita agent.
Langdon je oklevao, osećajući se nesigurno pod pogledom bledožutih
očiju nepoznatog. "O čemu se radi?"
"Mom kapetanu je potrebna vaša stručnost u jednoj privatnoj stvari."
"Sada?" Langdon procedi. "Prošla je ponoć."
"Da li je tačno da ste imali zakazan sastanak sa kustosom Luvra za ve-
čeras?"
Langdon odjednom oseti kako ga preplavljuje talas nelagodnosti. On i
cenjeni kustos Zak Sonijer behu se dogovorili da se nađu na piću posle Lang-
donovog večerašnjeg predavanja, ali Sonijer se nije pojavio. "Da. Kako ste
znali?"
"Pronašli smo vaše ime u njegovom planeru."
"Nadam se da je sve u redu?"
Agent ozbiljno uzdahnu i proturi polaroid snimak kroz uzan otvor.
Langdon pogleda fotografiju i čitavo mu se telo ukruti.
"Ova je fotografija snimljena pre manje od sat vremena. U Luvru."
Dok je Langdon netremice posmatrao bizaran prizor, prvobitna mučnina
i šok ustupiše mesto iznenadnom naletu gneva. "Ko bi ovo uradio!"
"Nadali smo se da biste nam vi mogli pomoći da odgovorimo upravo na
to pitanje, s obzirom na vaše poznavanje simbologije i vaše namere da se
susretnete sa kustosom."
Langdon je zurio u sliku, a užas se sada sjedinio sa strahom. Prizor je bio
mučan i izuzetno čudan, i neodređeno ga je podsećao na nešto već viđeno.
Pre malo više od godinu dana, Langdon bese dobio fotografiju lesa i sličnu
molbu za pomoć. Dvadeset četiri časa kasnije, umalo je izgubio život u Va-
tikanu. Ova fotografija je bila potpuno drugačija, ali mu se nešto u čitavom
scenariju činilo uznemirujuće poznatim.
Agent pogleda na sat. "Moj kapetan čeka, gospodine."
Langdon jedva da gaje čuo. Oči su mu još uvek bile prikovane za foto-
grafiju. "Ovaj simbol ovde, i način na koji mu je telo tako čudno..."
"Postavljeno?" natuknu agent.
Langdon klimnu, osećajući žmarce kad podiže pogled. "Ne mogu da za-
mislim ko bi nekome učinio tako nešto."
Agent se smrknu. "Ne razumete, gospodine Langdon. Ovo što vidite na
fotografiji..." On zastade. " ...monsinjor Sonijer je uradio sam sebi."

to/UE I
Kilometar i po odatle, nezgrapni albino po imenu Sajlas hramajući je prošao
kroz ulaznu kapiju luksuzne rezidencije od smeđeg kamena u ulici La
Brijer. Nazubljeni pojas od kostreti koji je nosio oko butine usecao mu se u
meso, no ipak mu je srce pevalo od zadovoljstva zbog služenja Gospodu.
Bolje dobar.
Crvene oči su mu pretraživale hol kada je ušao u rezidenciju. Prazan. Uz
stepenice se popeo tiho, ne želeći da probudi nikog od svojih sustanara. Vrata
njegove spavaće sobe bila su otključana; brave su ovde bile zabranjene. On
ude, zatvarajući vrata za sobom.
Soba je bila spartanska - pod od grubih dasaka, ormarić od borovine,
madrac u uglu umesto kreveta. Ove nedelje je bio gost u ovoj rezidenciji, a
već godinama je živeo u sličnom utočištu u Njujorku.
Gospod mije pružio sklonište i svrhu mog života.
Večeras je, konačno, Sajlas osećao daje počeo da otplaćuje svoj dug.
^urno priđe ormariću, pronađe mobilni telefon skriven u poslednjoj fioci i
okrete broj.
"Da?" javi se muški glas.
"Učitelju, vratio sam se."
"Govori", naredi glas, zadovoljan što ga čuje.
"Sva četvorica su gotova. Tri senechaux... i sam Veliki majstor."
Nastade trenutak pauze, kao za molitvu. "U tom slučaju, pretpostavljam
da poseduješ informaciju?"
"Sva četvorica su potvrdila. Nezavisno jedan od drugog."
"I ti si im poverovao?"
"Suviše su se slagali da bi to bila slučajnost."
Uzbuđen uzdah. "Odlično. Plašio sam se da će prevagnuti tajanstvenost
po kojoj je bratstvo poznato."
"Suočavanje sa smrću je snažan podstrek."
"Dakle, učenice moj, reci mi ono što moram da znam."
Sajlas je znao da će informacija koju je iznudio od svojih žrtava predsta-
vljati šok. "Učitelju, sva četvorica su potvrdila da clef de voute postoji... le-
gendarni ključni kamen."
Sa druge strane se začuo oštar uzdah. Mogao je da oseti uzbuđenje Uči-
Iclja. "Ključni kamen. Baš kao što smo pretpostavljali."
Prema predanju, bratstvo bese napravilo kamenu mapu - def de voute...
ili ključni kamen - isklesanu ploču koja je otkrivala poslednje prebivalište

20 4? Den Braun
najveće tajne bratstva... što je bila informacija toliko moćna daje upravo
njena zaštita činila razlog postojanja bratstva.
"Kada budemo imali ključni kamen", reče Učitelj, "deliće nas samo jedan
korak."
"Bliže smo nego što mislite. Nalazi se ovde, u Parizu."
"U Parizu? Neverovatno. Gotovo daje suviše lako."
Sajlas mu ispriča prethodne događaje te večeri... kako su sva četvorica
njegovih žrtava, nekoliko trenutaka pred smrt, očajnički pokušali da otkupe
svoje bezbožničke živote tako što su odali tajnu. Svaki od njih rekao je Sajla-
su istu stvar - daje kamen bio genijalno sakriven na precizno određenoj lo-
kaciju unutar jedne od starih pariških crkava - Eglise de Saint-Sulpice.
"Unutar Božje kuće", uzviknu Učitelj. "Kako nam se podsmevaju!"
"Kao što su to radili vekovima."
Učitelj ućuta, kao da pušta da se osećaj trijumfa koji je nosio taj trenutak
slegne u njemu. Naposletku progovori. "Učinio si veliku uslugu Bogu. Ve-
kovima smo čekali na ovo. Moraš povratiti kamen za mene. Smesta. Veče-
ras. Shvataš koliki je ulog."
Sajlas je znao da su ulozi nemerljivi. Uprkos tome, ono stoje Učitelj sada
naređivao izgledalo mu je nemoguće. "Ali crkva... to je tvrđava. Naročito
noću. Kako da uđem?"
Nepokolebljivim tonom čoveka od ogromnog uticaja, Učitelj objasni šta
mu je činiti.
Kada je Sajlas spustio slušalicu, koža gaje peckala od nestrpljivosti.
Jedan sat, rekao je sam sebi, zahvalan što mu je Učitelj ostavio vremena
da se pokaje, stoje bilo neophodno pre no što uđe u Božju kuću. Moram
svoju dušu očistiti od današnjih greha. Gresi koje je tog dana počinio bili
su sveti po svojoj svrsi. Rat protiv neprijatelja Boga vodio se vekovima.
Oprost je bio zagarantovan.
Uprkos tome, Sajlas je znao, oprost je zahtevao žrtvu.
Navlačeći zastore, on se svuče i kleknu u središte prostorije. Oborenog
pogleda, on ispita nazubljeni pojas od kostreti stegnut oko butine. Svi pravi
sledbenici Puta nosili su ovu napravu - kožni remen sa oštrim metalnim
bodljama koje su se usecale u meso kao stalno podsećanje na Hristove pat-
nje. Bol koji je ova naprava nanosila takođe je pomagao da se suprotstavi
željama tela.
Iako je Sajlas tog dana već nosio svoj pojas više od propisana dva sata,
znao je da nije u pitanju običan dan. Hvatajući se za kopču, on stegnu remen

Da Vinčijev kod «£» 21
za još jednu rupicu, trgnuvši se kad se bodlje zaboše dublje u meso. Polako
izdišući, uživao je u bolu kao ritualu pročišćenja.
Bolje dobar, šaputao je Sajlas, ponavljajući svetu mantru oca Hozea Ma-
rije Eskrive — Učitelja svih Učitelja. Iako je sam Eskriva umro 1975. godine,
njegova je mudrost nastavila da živi, a njegove su reci šaputale hiljade nje-
govih vernih sledbenika širom sveta, klečeći na podu i izvodeći sveti ritual
poznat kao "telesno samomučenje".
Sajlas sada usmeri pažnju na težak konopac sa čvorovima uredno savijen
na podu pored njega. Disciplina. Na čvorovima se bese skorila krv. Željan
pročišćenja kao posledice sopstvene agonije, Sajlas na brzinu izgovori mo-
litvu. Potom, zgrabivši jedan kraj konopca, sklopi oči i snažno ga zavitla
preko ramena, osećajući kako mu čvorovi udaraju o leđa. Ponovo ga zabaci
preko ramena, udarajući sopstveno meso. Šibao je ponovo i ponovo.
Castigo corpus meum.
Naposletku, oseti kako krv počinje da curi.

EofflJNUE
Oštar aprilski vazduh šibao je kroz otvoren prozor sitroena ZX dok su prola-
zili duž južne strane Opere i prelazili preko trga Vendom. Na suvozačkom
sedištu, Robert Langdon je osećao kako grad promiče pored njega dok po-
kušava da razbistri misli. Tuširanje i brijanje koje je obavio na brzinu učinili
su da izgleda dosta pristojno, ali nisu stišali njegovu napetost. Zastrašujući
prizor kustosovog tela ostao mu je urezan u sećanju.
Žak Sonijerje mrtav.
Osećaj gubitka koji se u Langdonu javio u vezi sa kustosovom smrću bio
je neminovan. Uprkos Sonijerovoj reputaciji samotnjaka, ugled koji je uživao
zbog svoje predanosti umetnosti činio gaje čovekom od poštovanja. Njegove
knjige o tajnim kodovima na slikama Pusena i Tenirsa nalazile su se među
Langdonovim omiljenim udžbenicima. Večerašnji susret je Langdon sa ne-
strpljenjem iščekivao, razočaravši se kada se kustos nije pojavio.
Prizor kustosovog tela ponovo iskrsnu u njegovim mislima. Žak Sonijer
je tako nešto sam sebi uradio ? Langdon okrenu glavu i zagleda se kroz pro-
zor, proterujući prizor iz sećanja.
Napolju, grad se tek sada smirivao - ulični prodavci gurali su kolica sa
ušećerenim amandes, konobari su iznosili vreće sa smećem na pločnik,
dvoje zakasnelih ljubavnika priljubili su se jedno uz drugo kako bi se ugre-
jali na vetra koji je mirisao na jasmin. Sitroen se autoritativno kretao kroz
taj haos, dok je njegova disonantna dvotonska sirena poput noža razdvajala
saobraćaj.
"Kapetan je bio zadovoljan kada je saznao da ste i večeras u Parizu", reče
agent, progovorivši po prvi put od kako su napustili hotel. "Srećna slučajnost."
Langdon se ponajmanje osećao srećnim, a slučajnost je predstavljala kon-
cept u koji nije sasvim poverovao. Kao neko koje proveo čitav život prou-
čavajući skrivenu povezanost naizgled nepodudarnih simbola i ideologija,
Langdon je svet posmatrao kao mrežu duboko isprepletenih predanja, isto-
rija i događaja. Veze mogu biti nevidljive, često je govorio na predavanjima iz
simbologije na Harvardu, ali su uvek tu, pohranjene tik ispod površine.
"Pretpostavljam", reče Langdon, "da vam je Američki univerzitet u Pa-
rizu rekao gde sam odseo?"
Vozač odmahnu glavom. "Interpol."
Interpol, pomisli Langdon. Pa naravno. Zaboravio je daje naizgled be-
zazlen zahtev svih evropskih hotela da se prikaže pasoš prilikom prijavljiva-
nja bio više od puke formalnosti - bio je to zakon. Svake noći, širom livrope,

Da Vinčijev kod . «*> 23
službenici Interpola su sa sigurnošću mogli da kažu ko gde spava. Verovatno
im je trebalo čitavih pet sekundi da otkriju daje Langdon odseo u Ricu.
Dok je sitroen ubrzavao ka južnom delu grada, osvetljeni profil Ajfelove
kule pojavi se u daljini, sa desne strane, izvijajući se put neba. Spazivši ga,
Langdon pomisli na Vitoriju i seti se obećanja koje su, napola u šali, jedno
drugom dali pre godinu dana - da će se, svakih šest meseci, ponovo sastajati
na različitim romantičnim mestima širom sveta. Ajfelova kula bi se, mislio
je Langdon, sigurno našla na njihovom spisku. Na žalost, Vitoriju je posle-
dnji put poljubio na bučnom aerodromu u Rimu pre više od godinu dana.
"Jeste li bili na njoj?" upita agent, osvrćući se.
Langdon podiže pogled, ubeđen da nije dobro razumeo. "Molim?"
"Divna je, zar ne?" Kroz prednje staklo kola, agent je pokazivao na Ajfe-
lovu kulu. "Jeste li bili na njoj?"
Langdon prevrnu očima. "Ne, nisam se penjao na kulu."
"Onaje simbol Francuske. Mislim daje savršena."
Langdon odsutno klimnu glavom. Simbolozi su često primećivali da Fran-
cuska - zemlja poznata po mačizmu, švaleranju i sitnim nesigurim vođama
poput Napoleona i Pipina Malog - nije mogla odabrati adekvatniji nacio-
nalni simbol nego stoje to bio 300 metara visok falus.
Kada su stigli do raskrsnice u ulici Rivoli, semafor je pokazivao crveno,
uli sitroen nije usporio. Agent projuri kroz raskrsnicu i ubrza ka delu ulice
Kastiljone oivičenom drvoredom, koji je služio kao severni ulaz u čuveni
Tiljeri park - parišku verziju Central parka. Većina turista je pogrešno pre-
vodila da se Jardins des Tuileries odnose na hiljade lala koje su tu cvetale,
ni i Tuileries se zapravo bukvalno odnosilo na nešto daleko manje romantično.
()vaj park je nekada bio ogromna, zagađena iskopinska jama iz koje su pari-
ški graditelji vadili glinu za proizvodnju čuvenog pariškog crvenog krovnog
crepa — ili tuiles.
Kad su ušli u napušteni park, agent zavuče ruku ispod komandne table i
isključi sirenu. Langdon odahnu, uživajući u iznenadnoj tišini. Izvan kola,
bludi snop halogenih farova padao je na šljunkovitu prilaznu stazu koja je
vodila do parkinga. Hrapavo struganje guma po šljunku intoniralo je hipnoti-
■sući ritam. Za Langdona, Tiljeri je oduvek predstavljao sveto tlo. Bio je to
park u kojem je Kl od Mone eksperimentisao sa bojom i oblikom, pokrenu vši
rađanje impresionizma. Večeras, međutim, mesto je zračilo neobičnom aurom
/loslutnosti.
Sitroen sada savi nalevo, skrećući pod oštrim uglom ka zapadu, na glavni
bulevar parka. Savijajući oko kružnog jezera, vozač preseče napuštenu ave-
niju, izlazeći na široko kvadratno dvorište iza nje. Langdon ugleda završetak
parka Tiljeri, obcležen ogromnim kamenim lukom.
Are du Carrousel.

24
Den Braun
Uprkos orgijskim ritualima koji su se nekada održavali na Karuselu, po-
klonici umetnosti poštovali su ovo mesto iz sasvim drugog razloga. Sa espla-
nade na kraju Tiljerija, mogla su se videti četiri najbolja muzeja umetnosti
na svetu... po jedan na svakoj strani sveta.
Kroz prozor na desnoj strani kola, južno preko Sene i Keja Volter, Lang-
don je video dramatično osvetljenu fasadu stare železničke stanice - sada
ugledni muzej Orsej. Pogledavši nalevo, razaznao je vrh ultramodernog cen-
tra Pompidu, u koji je smešten Muzej moderne umetnosti. Iza njega, na za-
padu, znao je Langdon, drevni obelisk Ramzesa izdizao se iznad drveća, obe-
ležavajući muzej Jeu de Paume.
Ali upravo ispred sebe, na istoku, kroz luk, Langdonov pogled otkrio je
monolitsku renesansnu palatu pretvorenu u najčuveniji muzej umetnosti na
svetu.
Luvr.
Langdona prođoše poznati žmarci divljenja dok su mu oči uzalud pokuša-
vale da obuhvate čitavu masu zdanja. Na zapanjujuće širokom trgu nametlji-
va fasada Luvra uzdizala se poput tvrđave naspram pariškog neba. Izgrađen
u obliku ogromne potkovice, Luvr je predstavljao najdužu zgradu u Evropi,
koja se protezala dalje od tri Ajfelove kule položene u nizu, jedna iza druge.
Čak ni 93.000 kvadratnih metara otvorenog trga između krila muzeja nisu
mogli baciti u zasenak veličanstvenu širinu fasade. Langdon je jednom opko-
račao čitav obim Luvra, prelazeći put od neverovatnih četiri hiljade osamsto
metara.
Uprkos proceni da bi posetiocima bilo potrebno pet nedelja da na odgo-
varajući način uživaju u 65.300 umetničkih dela u ovoj zgradi, većina turista
birala je skraćenu verziju doživljaja, koje je Langdon nazivao "Luvr na brza-
ka" - pravi sprint kroz muzej kako bi se videla tri najpoznatija dela: Mona
Liza, Miloska Venera i Nike sa Samotrake. Art Bakvold se jednom prilikom
hvalio kako je sva tri remek-dela video u roku od pet minuta i pedeset i šest
sekundi.
Vozač izvadi ručni voki-toki i objavi na brzom francuskom: "Monsieur
Langdon est arrive. Deux minutes."
Nerazumljiva potvrda zapucketala je u znak odgovora.
Agent odloži uređaj i okrenu se prema Langdonu. "Kapetan će vas doče-
kati na glavnom ulazu."
Vozač zanemari znakove koji su zabranjivali kolski saobraćaj na trgu.
Broj obrta motora se poveća i sitroen jurnu preko ivičnjaka. Glavni ulaz u
Luvr sada se drsko izdizao u daljini, okružen sa sedam trouglastih jezeraca
iz kojih su šikljale osvetljene fontane.
La Pyramide.
Novi ulaz u pariški Luvr postao je gotovo jednako popularan kao i sam
muzej. Kontroverzna neomoderna staklena piramida koju je dizajnirao ame-

Da Vinčijev kod «£> 25
rički arhitekta rođen u Kini I. M. Pei još uvek je izazivala prezir tradicionali-
sta koji su smatrali da narušava dostojanstvo renesansnog dvorišta. I dok je
Gete opisivao arhitekturu kao zamrznutu muziku, kritičari su ovu piramidu
opisivali kao škripanje noktiju po školskoj tabli. Napredne pristalice, među-
tim, slavile su providnu piramidu visoku 21 metar kao neverovatnu simbio-
zu drevne strukture i moderne metode - simboličnu vezu starog i novog -
koja pomaže prelazak Luvra u novi milenijum.
"Da li vam se sviđa naša piramida?" upita agent.
Langdon se namršti. Francuzi su, činilo se, voleli da postavljaju ovo pi-
tanje Amerikancima. Bilo je to pitanje sa skrivenim namerama, naravno.
Ukoliko priznate da vam se piramida sviđa, bili ste Amerikanac bez ukusa
— ako pak izrazite svoje neodobravanje, uvredili ste Francuze.
"Miteran je bio smeo čovek", odgovori Langdon, opredelivši se za kom-
promis. Za pokojnog francuskog predsednika koji je naručio izgradnju pira-
mide govorilo se da pati od "faraonskog kompleksa". Noseći samostalnu od-
govornost za to što je Pariz bio ispunjen egipatskim obeliscima, umetnošću
i umetničkim predmetima, Fransoa Miteran imao je afinitet prema egipat-
skoj kulturi, toliko sveobuhvatan da su Francuzi o njemu još uvek govorili
kao o Sfingi.
"Kako se zove kapetan?" upita Langdon, menjajući temu.
"Bezu Faš", reče vozač, približavajući se glavnom ulazu u piramidu. "Mi
ga zovemo le Taureau."
Langdon ga ovlaš pogleda, pitajući se da li svaki Francuz ima misterio-
zan životinjski epitet. "Svog kapetana zovete BikT
Čovek podiže obrve. "Govorite francuski bolje nego što priznajete, mon-
sinjor Langdon."
Govorim francuski očajno, pomisli Langdon, ali zato sa zodijačkom iko-
nografijom stojim dobro. Taurus je oduvek bio bik. Astrologija je predstav-
ljala simboličku konstantu širom sveta.
Agent zaustavi kola i pokaza, između dve fontane, na velika vrata na jed-
noj od stranica piramide. "Tamo je ulaz. Sa srećom, gospodine."
"Vi ne idete?"
"Moja naređenja glase da vas ostavim ovde. Moram da se postaram za
nešto drugo."
Langdon uzdahnu i izađe iz kola. To je vaš cirkus.
Agent nagazi na gas i odjuri.
Dok je stajao sam i posmatrao zadnja svetla automobila kako se udalja-
vaju, Langdon pomisli kako bi lako mogao da se predomisli, izađe iz dvori-
Si;i, uhvati taksi i zaputi se kući, ka krevetu. Nešto mu je govorilo daje to
Vi'iovatno loša ideja.
Dok se približavao izmaglici fontana, Langdona je pratio nelagodan ose-
<f;i| «l;i slnp;i preko imaginarno«', pruga koji gaje delio od drugog sveta. Kao

xxx26
Den Braun
u snu. Pre svega dvadeset minuta spavao je u svojoj hotelskoj sobi. Sada je
stajao ispred providne piramide koju je podigao Sfmga, i čekao policajca
koga su zvali Bik.
Zatočen sam u slici Salvadora Dalija, pomislio je.
Langdon krenu ka glavnom ulazu - ogromnim okretnim vratima. Foaje
koji se iza njih video bio je osvetljen mutnom svetlošću i potpuno prazan.
Da li da pokucam ?
Langdon se pitao da li je ikada ijedan od cenjenih egiptologa sa Harvar-
da pokucao na prednja vrata piramide, očekujući odgovor. Podiže ruku da
zalupa na staklo, ali iz tame ispod njega pojavi se figura koja se penjala kru-
žnim stepenicama. Čovek je bio zdepast i crn, gotovo neandertalac, obučen u
tamno odelo na dvoredno kopčanje koje se napelo kako bi pokrilo njegova ši-
roka ramena. Prilazio je sa nepogrešivim autoritetom na stubastim, snažnim
nogama. Razgovarao je preko mobilnog telefona ali završi razgovor kad se
približi. Pokretom ruke pokaza Langdonu da uđe.
"Ja sam Bezu Faš", objavi on kad se Langdon probi kroz rotaciona vrata.
"Kapetan Centralne direkcije Sudske policije." Ton mu bese odgovarajući -
grlena grmljavina... poput nagoveštaja oluje.
Fašov ogromni dlan obavio se oko Langdonovog sa silinom koja je pre-
tila da ga smrvi.
"Video sam fotografiju", reče Langdon. "Vaš agent kaže daje Zak Soni-
jer sam..."
"Gospodine Langdon", Fašove oči kao od abonosa netremice su ga po-
smatrale, prikivajući ga za mesto. "To što ste videli na fotografiji samo je
nagoveštaj onoga stoje Sonijer uradio."

telUE 4
Kapetan Bezu Faš je koračao poput razgnevljenog vola, širokih ramena
zabačenih unatrag i brade čvrsto priljubljene uz grudi. Tamna mu je kosa
bila uljem zalizana, što je naglašavalo koren kose koji mu se strelovito spu-
štao niz sredinu ispupčenog čela i koji je išao ispred njega poput pramca bor-
benog broda. Dok se kretao, tamne oči kao da su pržile zemlju pred njim,
sijajući vatrenom jasnoćom koja je nagoveštavala reputaciju neumitne stro-
gosti.
Langdon je sledio kapetana niz čuvene mermerne stepenice do atrijuma
zaronjenog ispod staklene piramide. Dok su silazili, prođoše između dva
naoružana stražara Sudske policije koji su držali mašinke. Poruka je bila
jasna: niko večeras ne ulazi niti izlazi bez blagoslova kapetana Faša.
Spuštajući se ispod nivoa zemlje, Langdon se borio sa rastućom nelago-
dom. Fašovo prisustvo ponajmanje se moglo opisati kao dobrodošlica, a sam
Luvr u to doba je bio obavijen gotovo grobnom aurom. Stepenice su, poput
prolaza u zamračenoj bioskopskoj sali, bile osvetljene prigušenim podnim
svetlom ugrađenim u svaki stepenik. Langdon je čuo sopstvene korake kako
odzvanjaju na staklu iznad njih. Kad podiže pogled, ugleda bledo osvetlje-
ne snopove izmaglice sa fontana kako postaju sve bleđi sa druge strane pro-
vidnog krova.
"Odobravate li?" upita Faš, pokazujući svojom širokom bradom naviše.
Langdon uzdahnu, suviše umoran da bi igrao igre. "Da, vaša piramida je
prekrasna."
Faš zagunđa. "Ožiljak na licu Pariza."
Jedan - nula. Langdon oseti daje njegov domaćin čovek kome je teško
ugoditi. Pitao se da li je Fašu uopšte poznato daje ova piramida, na izričit
/ahtev predsednika Miterana, konstruisana od tačno 666 okana stakla - neobi-
čan zahtev koji je oduvek bio vrela tema među zagovornicima teorije za vere
koji su tvrdili daje 666 satanski broj.
Langdon odluči da to ne pominje.
Dok su ponirali sve dublje u podzemni foaje, zjapeći prostor polako izroni
i/, senke. Izgrađeno 17 metara ispod nivoa zemlje, novokonstrnisano pred-
vorje Luvra od 6.300 kvadratnih metara širilo se poput beskrajne pećine. Iz-
građen od toplog oker mermera kako bi se slagao sa nadzemnom kamenom
fasadom boje meda, podzemni hol je obično vrveo od turista, ispunjen svet-
lošcu. Te noći je, međutim, predvorje bilo pusto i mračno, dajući čitavom
prostoru hladnu grobnu atmosferu.

28 4? Den Braun
"A staje sa redovnim obezbeđenjem muzeja?" upita Langdon.
"En quarantaine", odseče Faš, kao daje Langdon dovodio u sumnju in-
tegritet njegove ekipe. "Očigledno je večeras ušao neko ko nije smeo. Svi
noćni čuvari Luvra su u krilu Sali, na saslušanju. Moji lični agenti preuzeli
su obezbeđivanje muzeja za noćas."
Langdon klimnu glavom, krećući se brzo kako bi održao korak saFašom.
"Koliko ste dobro poznavali Žaka Sonijera?" upita kapetan.
"U stvari, uopšte ga nisam poznavao. Nikada se nismo sreli."
Faš je izgledao iznenađeno. "Vaš prvi susret je trebalo da bude večeras?"
"Da. Planirali smo da se susretnemo na Američkom univerzitetu, na pri-
jemu nakon mog predavanja, ali se on nije pojavio."
Faš nažvrlja nekoliko napomena u malu beležnicu. Dok su išli, Langdon
krajičkom oka spazi manje poznatu piramidu Luvra — La Fyranu.de Inversee
- ogroman obrnuti svetlarnik koji je visio sa tavanice poput stalaktita u pri-
druženom delu mezanina. Faš povede Langdona uz kratak niz stepenica do
ulaza u zasvođeni tunel, iznad kojeg je stajao natpis: DENON. Krilo Denon
je najpoznatije od tri glavna dela Luvra.
"Koje zahtevao da se večeras susretnete?" iznenada upita Faš. "Vi ili on?"
Pitanje se činilo neobičnim. "Gospodin Sonijer", odgovori Langdon kad
uđoše u tunel. "Njegova sekretarica me je kontaktirala pre nekoliko nedelja
putem i-mejla. Rekla je daje kustos čuo da ću održati predavanje u Parizu
ovog meseca i da želi o nečemu da razgovara sa mnom dok sam ovde."
"Da razgovara o čemu?"
"Ne znam. O umetnosti, pretpostavljam. Imamo ista interesovanja."
Faš je bio skeptičan. "Nemate uopšte nikakvu ideju o tome čega bi se
mogao ticati vaš sastanak?"
Langdon nije imao. U to vreme je i sam bio radoznao, ali bilo mu je ne-
prijatno da se raspituje o detaljima. Poštovani Zak Sonijer bio je poznat po
svojoj zatvorenosti i izbegavao je sastanke; Langdon se radovao što će imati
barem priliku da ga upozna.
"Gospodine Langdon, možete li da pretpostavite o čemu je gospodin So-
nijer želeo da razgovara sa vama u noći kada je ubijen? Moglo bi biti od
koristi."
Oštar ton pitanja učinio je da Langdon oseti nelagodu. "Zaista ne mogu ni
da pretpostavim. Nisam pitao. Bila mi je čast što me je uopšte kontaktirao.
Poštovalac sam rada gospodina Sonijera. Često na svojim predavanjima ko-
ristim njegove tekstove."
Faš u svojoj beležnici zabeleži i tu činjenicu.
Dva čoveka su se sada nalazila na pola puta kroz ulazni tunel koji je vo-
dio do krila Denon, i Langdon je video dva niza pokretnih stepenica na dru-
gom kraju tunela. Oba nepomična.
"Dakle, imali sic išla inU/n-sovanja?" upita Faš.

Da Vinčijev kod <& 29
y "Da. Zapravo, veći deo protekle godine proveo sam radeći na projektu koji
St bavi primarnom stručnom oblašću gospodina Sonijera. Radovao sam se
što ću mu malo pročačkati mozak."
Faš podiže pogled. "Molim?"
; Faš očigledno nije razumeo idiom. "Radovao sam se što ću saznati šta
on misli o datoj temi."
"Shvatam. A koja je tema?"
Langdon je oklevao, ne znajući kako tačno da se izrazi. "U osnovi, ru-
kopis se tiče ikonografije obožavanja boginje - koncepta svetog ženskog
principa, kao i umetnosti i simbola povezanih s tim."
Faš prođe mesnatom rukom preko kose. "A Sonijer se razumeo u to?"
"Niko se nije razumeo više od njega."
"Shvatam."
Langdon je naslućivao da Faš uopšte nije shvatio. Žaka Sonijera su sma-
trali najboljim ikonografom kulta boginje na svetu. Ne samo da je Sonijer
gajio lično interesovanje za relikvije koje se tiču plodnosti, kultova boginje,
kulta Vike i ženskog božanstva, već je i tokom dvadeset i četiri godine koje
je ovde proveo kao kustos pomogao Luvru da sakupi najveću svetsku kolek-
ciju umetnina vezanih za boginju - labris sekire iz najstarijeg grčkog hrama
posvećenog boginjama u Delfima, zlatne Kadučejeve palice, stotine egipat-
skih ank krstova nalik malim uspravnim anđelima, sistrum udaraljke koje
su upotrebljavane u starom Egiptu kako bi se odagnali zli duhovi, kao i za-
panjujući niz statua koje prikazuju Horusa koga neguje boginja Izida.
"Možda je Žak Sonijer znao za vaš rukopis?" nabadao je Faš. "I možda
vas je pozvao na sastanak kako bi vam ponudio pomoć oko knjige."
Langdon odmahnu glavom. "U stvari, niko ne zna za moj rukopis. Još uvek
je u radnoj verziji, i pokazao sam ga samo svom uredniku."
Faš zaćuta.
Langdon nije dodao razlog zbog kojeg nikome drugom nije pokazao ru-
kopis. Tri stotine stranica — sa radnim naslovom Simboli izgubljenog ženskog
božanstva — nudile su neke veoma nekonvencionalne interpretacije zvanične
religiozne ikonografije, koje će sasvim sigurno izazvati mnoge polemike.
Sada, dok se približavao nepomičnim eskalatorima, Langdon zastade,
shvativši da se Faš više ne nalazi pored njega. Okrenuvši se, ugleda ga kako
sloj i nekoliko metara iza, pored službenog lifta.
"Ići ćemo liftom", reče Faš dok su se vrata lifta otvarala. "Kao što vam je
bez sumnje poznato, galerija je prilično udaljena ako idete peške."
lako je Langdon znao da će lift ubrzati dvospratno penjanje do krila De-
non, ostao je nepomičan.
"Nešlo nije u redu?" Faš je nestrpljivo zadržavao vrata.
Langdon u/dnhnu, bacajući čeznutljiv pogled iza sebe, ka eskalatorima.
$v<' je u potpunom redu, šlaga samome sebi, krenuvši natrag ka liftu. Kao

30 i&r Den Braun
dečak, Langdon je pao u napušteni bunar i umalo nije umro trupkajući po
vodi u skučenom prostoru nekoliko sati, pre nego što su ga spasli. Otuda je
poticala njegova fobija od zatvorenog prostora - liftova, podzemne železni-
ce, terena za skvoš. Lift je potpuno bezbedna naprava, neprestano je ponav-
ljao samome sebi, nikada ne poverovavši u to. Sićušna metalna kutija koja
visi u zatvorenom vertikalnom oknu! Zadržavajući dah, on kroči u lift, ose-
ćajući poznat nalet adrenalina dok su se vrata zatvarala.
Dva sprata. Deset sekundi.
"Vi i gospodin Sonijer", ponovo reče Faš kad lift poče da se kreće, "uop-
šte nikada niste razgovarali? Nikada se niste dopisivali? Nikada ništa jedan
drugom niste slali poštom?"
Još jedno neobično pitanje. Langdon odmahnu. "Ne. Nikada."
Faš nakrivi glavu, kao da u pamćenju pravi mesta za tu činjenicu. Ne go-
voreći ništa, zurio je ravno ispred sebe u hromirana vrata.
Dok su se uspinjali, Langdon pokuša da se usredsredi na nešto što nisu
četiri zida koja su ga okruživala. U odrazu na sjajnim vratima lifta video je ka-
petanovu kopču za kravatu - srebrno raspeće sa trinaest umetnutih komadića
crnog oniksa. Iz nekog neodređenog razloga, smatrao je daje to neobično.
Simbol je bio poznat kao crux gemmata - krst sa trinaest dragulja - hrišćan-
ski ideogram za Hrista i njegovih dvanaest apostola. Iz nekog razloga, Lang-
don nije očekivao da će kapetan francuske policije na tako očigledan način
demonstrirati svoju veru. S druge strane, ovo je Francuska; hrišćanstvo ovde
nije toliko religija koliko pravo po rođenju.
"To je crux gemmata", iznenada reče Faš.
Trgnuvši se, Langdon podiže pogled i vide na sebi Fašove oči koje su ga
posmatrale u odrazu.
Lift se uz trzaj zaustavi i vrata se otvoriše.
Langdon brzo iskorači u hodnik, željan osećaja otvorenog prostora koji
su pružale čuvene visoke tavanice galerija u Luvru. Svet u koji bese zakora-
čio, međutim, ne bese uopšte onakav kakav je očekivao da će biti.
Iznenađen, Langdon se ukopa u mestu.
Faš ga ovlaš pogleda. "Rekao bih, gospodine Langdon, da nikada niste
videli Luvr nakon radnog vremena?"
Mislim da nisam, pomisli Langdon, pokušavajući da se sabere.
Obično besprekorno osvetljene, galerije Luvra večeras su bile zapanjujuće
mračne. Umesto uobičajenog belog svetla koje je dopiralo odgore, činilo se
da mutan crveni sjaj izbija iz podnih dasaka i šija naviše - isprekidani pra-
menovi crvene svetlosti koji se prosipaju po parketu.
Dok je gledao niz tamni hodnik, Langdon shvati daje trebalo da očekuje
ovakav prizor. Bukvalno sve velike galerije noću su koristile crveno osvet-
ljenje- strateški raspoređeno i nisko postavljeno, neupadljivo svetio koje je

Da Vinčijev kod «£» 31
omogućavalo osoblju da se kreće kroz hodnike istovremeno ostavljajući slike
u relativnoj tami kako bi se usporio efekat njihovog izbledivanja usled prete-
rane izloženosti svetlosti. Večeras, muzej je odisao gotovo sumornom atmo-
sferom. Duge senke pružale su se svuda, a obično zaslepljujuće zasvođene
tavanice izgledale su kao niske, crne praznine.
"Ovuda", reče Faš, skrećući naglo nadesno i zaputivši se kroz niz među-
sobno povezanih galerija.
Langdon gaje sledio dok mu se vid postepeno navikavao na tamu. Svuda
okolo, ulja na platnu velikih formata počinjala su da se materijalizuju poput
fotografija u ogromnoj mračnoj komori... Njihove oči su ga pratile dok se
kretao kroz prostorije. Mogao je da oseti poznat, oštar miris muzejskog vaz-
duha - suv, dejonizovani miris koji je nosio prigušeni nagoveštaj ugljenika
- produkta ugljeničnih filtera na uređajima za smanjivanje vlažnosti vazdu-
ha, koji su non-stop radili kako bi neutralisali korozivni ugljen-dioksid koji
su izdisali posetioci.
Postavljene visoko na zidovima, vidljive sigurnosne kamere slale su ne-
dvosmislenu poruku posetiocima: Vidimo vas. Ne dirajte ništa.
"Da li je neka od njih prava?" upita Langdon, pokazujući na kamere.
Faš odmahnu glavom. "Naravno da nije."
Langdon nije bio iznenađen. Video-nadzor u muzeju ove veličine bio je
veoma skup i neefikasan. Uz čitave hektare galerija koje je trebalo nadzira-
li, Luvru bi bilo potrebno nekoliko stotina tehničara samo da prate snimke.
Većina velikih muzeja sada je koristila obezbeđenje zatvaranjem. Zaboravite
na pokušaje da sprečite lopove da udu. Sprečite ih da izađu. Mehanizam za
zatvaranje aktivirao se nakon radnog vremena i ukoliko bi uljez pomerio
neku od umetnina, izlazi oko te galerije bi se blokirali i lopov bi se našao iza
rešetaka čak i pre nego što bi policija stigla.
Niz mermerni hodnik koji se nalazio ispred njih odzvanjali su glasovi.
Činilo se da buka dolazi iz velikog skrovitog udubljenja, sa desne strane. Ja-
sno svetio razlivalo se ka hodniku.
"Kustosova kancelarija", reče kapetan.
Dok su prilazili udubljenju, Langdon baci pogled niz kratak hodnik, u So-
nijcrovu luksuznu radnu sobu — toplo drvo, slike starih majstora i ogroman
iiiilik vitetni radni sto na kojem je stajao model viteza pod punim oklopom,
visok pola metra. Nekoliko policijskih agenata muvalo se po prostoriji, raz-
govarajući telefonom i hvatajući beleške. Jedan od njih sedeo je za Sonijero-
vim slolom, kuckajući po tastaturi laptopa. Činilo se daje kustosova kance-
larija le noći pretvorena u komandnu stanicu Sudske policije.
"Mcss'u'iirs", pozva ih Faš, i ljudi se okrenuše. "Ne nous derangez. pas
sons (imun prt'tcxtc. Entendu?"
Svi u kancelariji klimnuše u znak razumevanja.

32-*.
Den Braun
Langdon je do tada okačio dovoljno znakova NE UZNEMIRAVAJ na
vratima hotelskih soba daje mogao da shvati suštinu kapetanovog naređenja.
Faša i Langdona nije trebalo uznemiravati ni pod kojim okolnostima.
Ostavljajući malu grupu agenata, Faš povede Langdona dalje niz zamra-
čeni hodnik. Tridesetak metara ispred otvarao se prolaz ka najpopularnijem
odeljku Luvra - la Grande Galerie - naizgled beskrajnom hodniku u kojem
su se nalazile najvrednije slike italijanskih majstora koje je Luvr posedovao.
Langdon je već zaključio daje ovo mesto na kojem se nalazilo Sonijerovo
telo; čuveni parket na podu Velike galerije jasno se video na polaroid snimku.
Dok su se približavali, Langdon primeti daje ulaz blokiran ogromnom
čeličnom rešetkom kakva se viđala na srednjovekovnim zamkovima.
"Obezbeđenje zatvaranjem", reče Faš kad se približiše rešetki.
Čak i u tami, barikada je izgledala kao da bi mogla zaustaviti tenk. Sti-
gavši pred nju, Langdon proviri kroz rešetke ka slabo osvetljenom pećinoli-
kom prostoru Velike galerije.
"Posle vas, gospodine Langdon", reče Faš.
Langdon se okrenu. Posle mene, kuda?
Faš pokaza na pod, na dno rešetke.
Langdon pogleda naniže. U mraku, ne bese ni primetio. Barikada je bila
podignuta oko pola metra, formirajući na taj način neobičan otvor sa donje
strane.
"Ova oblast je još uvek zatvorena za obezbeđenje Luvra", reče Faš. "Moj
tim iz Police technlque et scientifique je upravo zavšio svoju istragu." Po-
kaza na otvor. "Molim vas, provucite se ispod."
Langdon je zurio u uzan prostor za provlačenje, a potom u masivnu čeli-
čnu rešetku. Šali se, z,ar ne? Barikada je izgledala kao giljotina koja samo
čeka da smrvi uljeze.
Faš progunđa nešto na francuskom i pogleda na sat. Potom se spusti na
kolena i provuče svoje krupno telo ispod rešetke. Na drugoj strani se uspravi
i kroz rešetke pogleda u Langdona.
Langdon uzdahnu. Položivši dlanove na uglačani parket, leže na stomak
i provuče se. Dok je klizio, zadnji deo okovratnika njegovog sakoa od haris i
tvida zakačio se o dno rešetke, i on ogreba potiljak o gvožđe.
Veoma spretno, Roberte, pomisli. Ustajući, Langdon poče da naslućuje
da će ovo biti veoma duga noć.

tavu S
Rezidencija na Mari Hilu - novi Nacionalni štab organizacije Opus Dei i
centar za konferencije - smeštena je na Aveniji Leksington broj 243 u
gradu Njujorku. Procenjena na nešto više od 47 miliona dolara, ova kula od
blizu 12.000 kvadratnih metara bila je odenuta u crvenu ciglu i krečnjak iz
Indijane. Zgrada, koju su projektovali Mej i Plinska, obuhvata preko stotinu
spavaćih soba, šest trpezarija, biblioteke, dnevne sobe, sale za sastanke i
kancelarije. Na drugom, osmom i šesnaestom spratu nalaze se kapele, ukra-
šene stolarijom i mermerom. Sedamnaesti sprat je u potpunosti stambeni.
Muškarci su u zgradu ulazili kroz glavni ulaz sa Avenije Leksington. Žene
su ulazile iz sporedne ulice i bile su "zvučno i vizuelno odvojene" od mu-
škaraca u svakom trenutku svog boravka unutar zgrade.
Ranije te večeri, u svetilištu koje je predstavljao njegov stan u potkrovlju,
biskup Manuel Aringarosa spakovao je malu putnu torbu i obukao tradicio-
nalnu crnu mantiju. Oko pojasa bi obično obmotavao purpurni pojas. Veče-
ras je, međutim, trebalo da se kreće u javnosti - a biskup nije želeo da privlači
pažnju na svoj visoki rang. Jedino su oštrooki mogli zapaziti njegov biskup-
ski prsten od četrnaestokaratnog zlata sa purpurnim ametistom, velikim dija-
mantima i ručno rađenom aplikacijom biskupskog štapa i mitre. Prebacivši
putnu torbu preko ramena, on izgovori kratku molitvu i izađe iz stana, sila-
zcći u predvorje gde gaje vozač čekao da ga odveze na aerodrom.
Sada, sedeći u poslovnom avionu na putu za Rim, Aringarosa je kroz pro-
zor posmatrao mračni Atlantik. Iako je sunce već bilo zašlo, Aringarosa je
znao daje njegova zvezda u usponu. Večeras će bitka biti dobijena, mislio
je, začuđen što se pre samo nekoliko meseci osećao nemoćnim protiv ruku
koje su pretile da unište njegovo carstvo.
Kao predsednik oganizacije Opus Dei, biskup Aringarosa je poslednju
deceniju svog života proveo šireći poruku "Božjeg dela" - bukvalno, Opus
Pri. Kongregacija koju je 1928. osnovao španski sveštenik Hoze Marija
Kskriva propovedala je povratak konzervativnim katoličkim vrednostima i
ohrabrivala svoje sledbenike na izuzetne žrtve u svakodnevnom životu u
cilju obavljanja Božjeg dela.
Tradicionalistička filozofija sekte Opus Dei svoje prvobitne korene imala
je ii Španiji pre Frankovog režima, ali sa objavljivanjem spiritualne knjige
Hose Marija Eskrivc 1934. godine, pod nazivom Put - 999 tačaka medita-
cije za obavljanje Božjeg dela u životu pojedinca - Eskrivina poruka eksplo-
dirala je širom sveta. Sada, sa liražem od preko četiri miliona primeraka Puta

34 •&• Deri Braun
na četrdeset i dva jezika, Opus Dei je predstavljao globalnu silu. Njegove
stambene rezidencije, obrazovni centri pa čak i univerziteti mogli su se pro-
naći u gotovo svakoj svetskoj metropoli. Opus Dei je bila najprogresivnija i
finansijski najobezbeđenija katolička organizacija na svetu. Aringarosa je
znao da su na nesreću, u doba religijskog cinizma, kultova i teleevanđelista,
rastuće bogatstvo i moć organizacije Opus Dei magnet koji privlači podo-
zrenje.
"Mnogi organizaciju Opus Dei nazivaju kultom za ispiranje mozga", re-
porteri su ga često izazivali. "Drugi vas nazivaju ultrakonzervativnim hriš-
ćanskim tajnim društvom. Šta ste od toga?"
"Opus Dei nije nijedno", odgovarao bi strpljivo biskup. "Mi smo Katoli-
čka crkva. Mi smo kongregacija katolika koji su kao svoj prioritet odabrali
da slede katoličku doktrinu onoliko rigorozno koliko je to u našim današnjim
životima moguće."
"Da li Božje delo neizostavno podrazumeva zavete nevinosti, zaveštanje
novca i okajanje greha kroz samobičevanje i nošenje pojasa od kostreti?"
"Vi opisujete samo mali deo populacije koju obuhvata Opus Dei", reče
Aringarosa. "Postoje mnogi nivoi sledbeništva. Hiljade članova organizacije
Opus Dei žive u brakovima, imaju porodice i obavljaju Božje delo u svojim
zajednicama. Drugi su odabrali asketske živote unutar naših stambenih re-
zidencija manastirskog tipa. Ti izbori su lična stvar, ali svi u organizaciji
Opus Dei imaju zajednički cilj: poboljšavanje sveta kroz obavljanje Božjeg
dela. Ovo je zasigurno pohod vredan hvale."
Razum je, ipak, retko delovao. Mediji su uvek naginjali ka skandalu, a
Opus Dei je, poput većine velikih organizacija, među svojim članovima imao
i nekoliko zabludelih duša.
Pre dva meseca, jedna grupa članova organizacije Opus Dei na univerzi-
tetu američkog srednjeg Zapada uhvaćena je kako drogira nove regrute me-
skalinom u pokušaju da izazove euforično stanje koje bi novajlije doživele
kao religiozno iskustvo. Student na nekom drugom univerzitetu nosio je
svoj žičani pojas od kostreti duže od preporučenih dva puta dnevno i tako
sebi naneo smrtonosnu infekciju. U Bostonu, ne tako davno, razočarani mla-
di bankar prepisao je čitavu životnu ušteđevinu organizaciji Opus Dei pre
nego stoje pokušao samoubistvo.
Zabludele ovce, pomisli Aringarosa dok mu je srce saosećalo sa njima.
Naravno, najveću sramotu predstavljalo je suđenje špijunu FBI-ja, Robertu
Hansenu, koje je privlačilo veliku pažnju javnosti. Pored toga stoje bio istak-
nuti član sekte Opus Dei, ispostavilo se daje Hansen i seksualni razvratnik,
a na suđenju se dokazalo daje u svojoj spavaćoj sobi postavio skrivene ka-
mere kako bi prijatelji mogli da ga gledaju dok vodi ljubav sa suprugom.
"Teško daje to razonoda dostojna istinskog katolika", primetio je sudi ja.

Da Vinčijev kod •&> 35
Na žalost, svi ovi događaji doveli su do pojave nove nadzorne grupe, po-
znate kao Mreža za istinu o sekti Opus Dei (ODAN) . Popularni vebsajt
ove grupe - www.odan.org - prenosio je zastrašujuće priče bivših članova
organizacije Opus Dei, koji su upozoravali na opasnosti pristupanja ovoj sekti.
Mediji su o sekti Opus Dei počeli da govore kao o "Božjoj mafiji" i "Hristo-
vom kultu".
Plašimo se onoga što ne shvatamo, mislio je Aringarosa, pitajući se da li
su ti kritičari barem naslućivali koliko je života Opus Dei obogatio. Grupa je
imala punu podršku i blagoslov Vatikana. Opus Dei je lična prelatura samog
pape.
Nedavno je, međutim, Opus Dei otkrio da mu preti sila znatno moćnija
od medija... neočekivani neprijatelj od kojeg se Aringarosa nikako nije mo-
gao sakriti. Pre pet meseci, kaleidoskop moći bio je uzdrman, a Aringarosa
se još uvek oporavljao od udarca.
"Ne znaju kakav su rat započeli", prošaputa Aringarosa sebi u bradu, zure-
ći kroz prozor aviona u tamu okeana ispod. Za trenutak, pogled mu promeni
odredište, zadržavajući se na odrazu njegovog neobičnog lica - tamnog i pra-
vougaonog, kojim je dominirao spljošten, kriv nos koji je razbila jedna pe-
snica u Spaniji u vreme kada je još bio mladi misionar. Ta fizička mana sada
je bila jedva primetna. Aringarosin svet bio je svet duhovnog, ne telesnog.
Dok je mlažnjak preletao iznad obale Portugalije, mobilni telefon u Arin-
garosinoj mantiji nečujno poče da vibrira. Uprkos pravilima aviokompanije
koja su zabranjivala upotrebu mobilnih telefona za vreme leta, Aringarosa je
znao da se radi o pozivu koji nije smeo propustiti. Samo je jednom čoveku
bio poznat taj broj - čoveku koji je Aringarosi poslao telefon.
Uzbuđen, biskup se tiho javi. "Da?"
"Sajlas je otkrio gde se nalazi ključni kamen", reče čovek. "U Parizu je.
U crkvi Sen-Sulpis."
Biskup Aringarosa se osmehnu. "U tom slučaju, blizu smo."
"Možemo smesta doći do njega. Međutim, potreban nam je vaš uticaj."
"Naravno. Recite mi šta treba da uradim."
Kada je Aringarosa isključio telefon, srce mu je uzbuđeno tuklo. Još jed-
nom pogleda u prazninu noći, osećajući se sićušnim u odnosu na događaje
koje je pokrenuo.
Osam stotina kilometara odatle, albino po imenu Sajlas stajao je nad ma-
lim lavorom vode i otirao krv sa leđa, posmatrajući crvene oblike kako se
()1)AN Opus Dei Aw;uvncss Nelvvork (prini. picv.)

36 «&» Den Braun
vrte po vodi. Pročisti me miloduhom i biću čist, molio se, citirajući psalme.
Operi me, i biću belji od snega.
Sajlas je bio u stanju napetog iščekivanja koje ne bese osetio još od svog
prethodnog života. Ovo ga je i iznenadilo i uznemirilo. Tokom poslednje
decenije, sledio je Put, pročišćavajući se od grehova... ponovo izgrađujući
svoj život... brišući nasilje iz prošlosti. Večeras se, međutim, sve vratilo.
Mržnja, koju se toliko naporno borio da sahrani, pozvana je natrag. Prepalo
ga je koliko je brzo izronila na površinu njegova prošlost. A sa njom, narav-
no, došle su i njegove veštine. Zarđale ali upotrebljive.
Poruka Isusa je poruka mira... nenasilja... ljubavi. To bese poruka koju
je Sajlas na početku naučio, poruka koju je nosio u srcu. Ipak, to je poruka
koju su neprijatelji Hrista sada pretili da unište. Oni koji prete Bogu silom
biće dočekani silom. Nepokolebljivom i postojanom.
Tokom dva milenijuma, hrišćanski su vojnici branili svoju veru od onih
koji su pokušavali daje nadvladaju. Večeras, Sajlas je bio pozvan u boj.
Osušivši rane, on nabaci svoju odoru sa kapuljačom, dužine do članaka.
Bila je to jednostavna haljina, načinjena od tamne vune koja je naglašavala
belinu njegove kože i kose. Zategao je konopac oko struka i podigao kapu-
ljaču na glavu, dopuštajući svojim crvenim očima da se dive odrazu u ogle-
dalu. Točkici su pokrenuti.

POOLJNUE 6
I
Jedva se provukavši ispod sigurnosne kapije, Robert Langdon je stajao tik
J unutar prolaza koji je vodio u Veliku galeriju. Netremice je zurio u grotlo
dugog, dubokog kanjona. Na svakoj strani galerije izdizali su se goli zidovi
visoki devet metara, isparavajući u tamu poviše njih. Crvenkasti sjaj osvet-
Ijenja prosejavao se naviše, čineći da impresivna kolekcija Da Vinčija, Tici-
jana i Karavađa, obešena o kablove koji su se spuštali sa tavanice, izgleda
kao da neprirodno tinja. Mrtve prirode, religijske scene i pejzaži stajali su
rame uz rame sa portretima plemstva i političara.
Iako su se u Velikoj galeriji nalazila najpoznatija dela italijanske umet-
nosti koja je Luvr posedovao, mnogi posetioci su smatrali daje najupečat-
ljiviji prizor koji ovo krilo nudi zapravo čuveni parket na podu. Složen od
dijagonalno poredanih hrastovih daščica u zadivljujućoj geometrijskoj intar-
/iji, pod je stvarao privremenu optičku varku - multidimenzionalnu mrežu
koja je posetiocima pružala osećaj da lebde kroz galeriju na površini koja se
kreće sa njima.
Dok mu je pogled kružio po obrascu parketa, Langdonove oči se iznenada
/aiistaviše na neočekivanom predmetu na podu, svega nekoliko metara sa
njegove leve strane, ograđenom policijskom trakom. Okrete se ka Fašu. "Da
li je to... Karavađo na podu?"
Faš klimnu a da čak i ne pogleda.
Slika je, pretpostavljao je Langdon, vredela preko dva miliona dolara, pa
je ipak ležala na podu poput odbačenog postera. "Kog đavola traži na podu!"
Faš ga Ijutito pogleda. Prizor ga očigledno nije potresao. "Ovo je mesto
zločina, gospodine Langdon. Ništa nismo dirali. Platno je strgnuo sa zida
Hum kustos. Na taj načinje aktivirao alarm."
Langdon se osvrte ka kapiji, pokušavajući sebi da predstavi šta se dogo-
dilo.
"Kustos je napadnut u svojoj kancelariji, pobegao je u Veliku galeriju i
uklivirao sigurnosnu kapiju tako što je strgnuo sliku sa zida. Kapija je istog
trenutka pala, blokirajući pristup. To su jedina vrata koja vode u galeriju ili
i/, nje."
Langdon je bio zbunjen. "Znači daje kustos zapravo zarobio svog napa-
dača unutar Velike galerije?"
Faš odmahnu glavom. "Sigurnosna kapija je razdvojila Sonijera od njego-
Vog napadača. Ubica je bio sa druge strane, u hodniku, i pucao je u Sonijera
Itro/, ovu kapiju." l'a.š pokaza na narand/astu cedulju koja je visila na jednoj

38«*«
Den Braun
rešetki. "Ekipa kriminalističke tehnike pronašla je tragove metaka. Sonijer
je umro ovde, sam."
Langdon se seti fotografije Sonijerovog tela. Rekli su da je to sam sebi
uradio. Usmeri pogled ka ogromnom hodniku koji se pružao ispred njih. "Pa
gde je onda njegovo telo?"
Faš ispravi svoju kopču za kravatu u obliku raspeća i poče da korača.
"Kao što vam je verovatno poznato, Velika galerija je prilično dugačka."
Tačna dužina je, ukoliko se Langdon ispravno sećao, iznosila oko 450
metara, stoje dužina tri spomenika Vašingtonu položena jedan iza drugog.
Jednako zapanjujuća bila je i širina hodnika, u koji se veoma lako moglo
smestiti par putničkih vozova. Središnji deo hodnika bio je istačkan ponekom
statuom ili velikom porcelanskom vazom, koje su služile da na ukusan način
razdvoje kolone koje su se kretale duž jednog i drugog zida.
Faš je ćutao, oštro koračajući desnom stranom hodnika, pogleda uprtog
ispred sebe. Langdon je osećao da jurnjava pored svih tih remek-dela bez
zastajanja predstavljala gotovo jeres.
Istina, ništa naročito se i nije moglo videti pod ovim svetlom, pomisli.
Na nesreću, zamućeno grimizno svetio prizivalo je sećanja na Langdono-
vo poslednje iskustvo pod sličnim osvetljenjem, u Vatikanskoj tajnoj arhivi.
Ovo je bila druga uznemirujuća paralela koju je večeras uspostavio sa događa-
jima u Rimu, kada je za dlaku izbegao smrt. Ponovo se seti Vitorije. Već me-
secima je nije bilo u njegovim snovima. Langdon nije mogao da veraje da ga
je od Rima delilo svega godinu dana; činilo se da su prošle decenije. Drugi
život. Poslednje pismo od Vitorije dobio je u decembru - razglednicu na ko-
joj je pisalo da ide na Javansko more kako bi nastavila svoje istraživanje iz
primenjene fizike... nešto oko upotrebe satelita u praćenju migracija manta
raža. Langdon se nikada nije zavaravao da bi žena kakva je Vitorija Vetra
mogla sa njim srećno živeti u studentskom gradu - međutim, njihov susret
u Rimu je u njemu pokrenuo čežnju za koju nikada nije ni pomislio da bi ga
mogla spopasti. Sklonost ka samačkom životu koju je gajio čitavog svog ži-
vota i jednostavnim slobodama koje je takav život omogućavao nekako je
bila uzdrmana... zamenjena neočekivanim osećajem praznine za koji se činilo
da raste tokom prethodne godine.
Nastaviše oštro da koračaju, pa ipak Langdon još uvek nije video leš. "Žak
Sonijer je otišao ovoliko daleko?"
"Gospodin Sonijer je primio metak u stomak. Umirao je veoma sporo.
Možda petnaest ili dvadeset minuta. Očigledno je bio čovek velike snage."
Langdon se okrenu, zaprepašćen. "Obezbeđenju je bilo potrebno petnaest
minuta da stigne?"
"Naravno da ne. Obezbeđenje Luvra je reagovalo istog momenta kada
se oglasio alarm i otkrilo daje Velika galerija zapečaćena. Kroz kapiju, čuli
su kako se neko kreće na drugom kraju hodnika, ali nisu mogli videti ko. Vi-

Da Vinčijev kod
39
kali su, ali niko nije odgovarao. Pretpostavljajući da to može biti samo kri-
minalac, sledili su procedura i pozvali Sudsku policiju. Zauzeli smo pozicije
u roku od petnaest minuta. Kada smo stigli, podigli smo barikadu dovoljno
da se provučemo ispod, i poslali tuce naoružanih agenata unutra. Pročešljali
su galeriju čitavom dužinom kako bi uljeza saterali u tesnac."
"I?"
"I unutra nisu našli nikoga. Osim..." Pokaza dalje niz hodnik. "Njega."
Langdonov pogled pratio je Fašov ispruženi prst. Isprva mu se učini da
Faš pokazuje na veliku mermernu skulpturu nasred hodnika. Međutim, iza
skulpture, tridesetak metara niz hodnik, jedan jedini snop svetlosti na pokret-
nom stubu obasjavao je pod, stvarajući golo ostrvo bele svetlosti u tamnogri-
miznoj galeriji. U središtu svetlosnog snopa, poput insekta pod mikrosko-
pom, leš kustosa ležao je nag na podu.
"Videli ste fotografiju", reče Faš, "stoga ovo ne bi trebalo da predstavlja
iznenađenje."
Langdona prođe duboka jeza dok su se približavali telu. Pred njim se
nalazio jedan od najneobičnijih prizora koji je ikada video.
Bledi leš Žaka Sonijera na parketu izgledao je baš kao na fotografiji.
I )ok je stajao nad telom i žmirkao pod oštrim svetlom, Langdon se sa čuđe-
njem seti daje Sonijer proveo poslednje minute svog života nameštajući telo
u ovako neobičan položaj.
Sonijer je bio u izuzetnoj formi za svoje godine... i svi mišići jasno mu se
očitavali. Bese skinuo svaki delić odeće, uredno je složio na pod i legao na
leda u središtu širokog hodnika, savršeno u ravni sa uzdužnom osom pro-
storije. Ruke i noge su mu bile širom raširene, poput čoveka čije telo tegli i
Čereči neka nevidljiva sila.
Baš ispod Sonijerove grudne kosti, krvava mrlja označavala je mesto gde
je metak ušao u telo. Rana je krvarila iznenađujuće malo, ostavljajući samo
lokvicu potamnele krvi.
Kažiprst leve ruke takođe mu je bio krvav, jer gaje očigledno bio umočio
u ranu kako bi učinio ono stoje najviše uznemiravalo na čitavoj ovoj sumor-
noj samrtnoj postelji; koristeći sopstvenu krv kao mastilo a svoj sopstveni
nagi stomak kao platno, Sonijer je nacrtao jednostavan simbol na svome telu
-■ pet pravih linija koje se seku kako bi formirale petokraku zvezdu.
Pi'iUagrum.
Krvava zvezda, čije je središte predstavljao Sonijerov pupak, čitav leš je
obavijala aurom izrazite morbidnosti. Fotografija koju je Langdon video bila

40 •!? Den Braun
je dovoljna da zaledi krv u njemu, ali sada, kada je video prizor uživo, ose-
ćao je duboki nemir.
Sam sebi je to uradio.
"Gospodine Langdon?" Fašove tamne oči ponovo se usredsrediše na
njega.
"To je pentagram", reče Langdon dok mu je glas šuplje odzvanjao u ogro-
mnom prostoru. "Jedan od najstarijih simbola na zemlji. Koristio se i četiri
hiljade godina pre naše ere."
"A šta on znači?"
Langdon je uvek oklevao kada bi mu postavili ovo pitanje. Reći nekome
šta simbol "znači" bilo je kao reći nekome kako bi trebalo da doživi pesmu.
Bela kapuljača Kju kluks klana prizivala je slike mržnje i rasizma u Sjedi-
njenim Državama, a ipak je isti kostim imao značenje duboke religiozne
vere u Spaniji.
"Simboli imaju različita značenja u različitim kontekstima", reče Lang-
don. "U osnovi, pentagram predstavlja paganski religiozni simbol."
Faš klimnu glavom. "Kult đavola."
"Ne", ispravi ga Langdon, istog trenutka shvativši da je morao bolje oda-
brati reci.
Danas je termin paganski postao gotovo sinonim za obožavanje đavola
— što je ogromna zabluda. Koreni te reci zapravo su dosezali do latinskog
paganus, što je termin koji se odnosio na stanovnike sela. "Pagani" su bu-
kvalno predstavljali neindoktrinirano seosko stanovništvo koje se držalo sta-
rih, ruralnih religija obožavanja prirode. Zapravo, toliko je snažan bio strah
Crkve od onih koji su živeli u ruralnim villes daje nekada bezopasna reč za
"seljanina" - villain - dobila novo značenje zle duše.
"Pentagram", razjasni Langdon, "jeste prethrišćanski simbol povezan sa
obožavanjem prirode. Drevni ljudi su zamišljali daje njihov svet podeljen na
dve polovine - mušku i žensku. Njihovi bogovi i boginje delali su kako bi
očuvali ravnotežu snaga. Jin i jang. Kada su se ženski i muški princip nala-
zili u ravnoteži, na svetu je vladala harmonija. Kada bi se ta ravnoteža pore-
metila, nastupao je haos." Langdon pokaza na Sonijerov stomak. "Ovaj pen-
tagram predstavlja žensku polovinu svih stvari na svetu - to je koncept koji
istoričari religije nazivaju 'svetim ženskim principom' ili 'ženskim božan-
stvom' . Sonijer bi, bolje od drugih, ovo svakako znao."
"Sonijer je na svom stomaku nacrtao simbol boginjel"
Langdon je morao da prizna da to izgleda čudno. "U najužoj interpretaci-
ji, pentagram predstavlja simbol Venere - boginje ženske seksualne lepote i
ljubavi."
Faš je posmatrao nagog čoveka, potom zagunđa.
"Svaka religija je zasnovana na božanskom poretku u prirodi. Boginja
Venera i planeta Venera bile su jedno išlo. Boginja je imala svoje mesto na

Da Vinčijev kod «&» 41
noćnom nebu i bila je poznata kao - Venera, Istočna zvezda, Ištar, Astarte -
što su sve moćni ženski koncepti povezani sa Prirodom i Majkom Zemljom."
Faš je bio uznemireniji nego na početku - kao da mu se na neki način
više dopadala ideja o obožavanju đavola.
Langdon odluči da mu ne priča o onome stoje ljude najviše zaprepašći-
valo kada je reč o pentagramu - o grafičkom poreklu njegove povezanosti sa
Venerom. Kao mlad student astronomije, Langdon je bio zapanjen kada je
otkrio da kretanje planete Venere iscrtava savršen pentagram na ekliptičnom
nebu svakih osam godina. U antičko doba, ljudi su bili toliko zapanjeni kada
su otkrili ovaj fenomen, da su Venera i njen pentagram postali simboli sa-
vršenstva, lepote i cikličnih svojstava seksualne ljubavi. U čast magije Ve-
nere, Grci su prema njenom osmogodišnjem ciklusu organizovali svoje Olim-
pijske igre. Danas malo ljudi zna da moderne Olimpijade još uvek slede
obrazac Venerinog poluciklusa. Još su malobrojniji oni koji znaju daje pe-
lokraka zvezda umalo postala zvanični olimpijski simbol, da u poslednjem
trenutku - pet krakova zvezde nisu zamenjeni sa pet krugova koji se među-
sobno presecaju kako bi na bolji način odrazili duh međusobne povezanosti
i harmonije ovih igara.
"Gospodine Langdon", naglo reče Faš. "Očigledno je da se ovaj penta-
gram takođe mora odnositi i na đavola. Vaši američki horor filmovi to veo-
ma jasno stavljaju do znanja."
Langdon se namršti. Hvala Holivudu. Petokraka zvezda je sada bukvalno
bila kliše u filmovima o satanskim serijskim ubicama, i nalazila se obično
nažvrljana na zidu stana nekog sataniste, zajedno sa drugim navodno de-
monskim simbolima. Langdona je uvek nerviralo kada bi video simbol u tom
kontekstu; pravo poreklo pentagrama bilo je zapravo izrazito božansko.
"Uveravam vas da je", reče Langdon, "uprkos tome što vidite na filmovi-
ma, demonska interpretacija pentagrama istorijski netačna. Prvobitno znače-
nje ženskog principa jeste ispravno značenje - međutim, simbolizam pen-
I agrarna iskrivljenje kroz vekove. U ovom slučaju, kroz krvoproliće."
"Nisam siguran da vas pratim."
Langdon baci pogled na raspeće koje je Faš nosio, ne znajući kako da sro-
či ono što je imao da kaže. "Crkva, gospodine. Simboli su veoma otporni,
iili pentagram je promenjen od strane rane Rimske katoličke crkve. U okviru
kampanje Vatikana da istrebi sve paganske religije i mase preobrati u hriš-
ćanslvo, Crkva je blatila paganske bogove i boginje, a njihov božanski sim-
bol preobraćen je u simbol zla."
"Nastavite."
"()vo je veoma uobičajena aktivnost u vremenima prevrata", nastavi
1 .angdon. "Sila koja dolazi na vlast će zadržati postojeće simbole i vreme-
nom ih degradirati u pokušaji) da i/briše njihovo značenje. U borbi između
papinskih i hriSćanskili simbola, pagani su izgubili; Posejdonov trozubac

42«*.
Den Braun
pretvoren je u đavolje vile, šiljasti šešir mudrih žena postao je simbol vešti-
ce, dok je Venerin pentagram postao znak đavola." Langdon zastade. "Na
žalost, vojska Sjedinjenih Država takođe je izopačila značenje pentagrama;
sada je to naš najistaknutiji simbol rata. Slikamo ga po našim borbenim avio-
nima i stavljamo na ramena naših generala." Toliko o boginji ljubavi i lepote.
"Zanimljivo." Faš pokaza glavom na leš raširenih ruku i nogu. "A polo-
žaj tela? Šta zaključujete na osnovu toga?"
Langdon sleže ramenima. "Položaj jednostavno dodatno ističe pentagram
i žensko božanstvo."
Faš se namršti. "Molim?"
"Dupliranje. Ponavljanje simbola je najjednostavniji način da se njegovo
značenje pojača. Žak Sonijer se postavio u oblik petokrake zvezde." Ukoliko
je jedan pentagram dobar, dva su još bolja.
Fašov pogled je sledio pet kraka koje su činili Sonijerove rake, noge i
glava, ponovo prelazeći rukom preko zalizane kose. "Zanimljiva analiza."
Zastade. "A nagostl" On zagunđa dok je izgovarao tu reč, zgađen nad pri-
zorom ostarelog muškog tela. "Zastoje skinuo svu odeću?"
Prokleto dobro pitanje, pomisli Langdon. Upravo isto se i sam pitao od
kako je prvi put video polaroidni snimak. Najbolja pretpostavka koju je imao
bila je daje nago ljudsko obličje još jedno pozivanje na Veneru - kao sim-
bol božanske prirode ljudske seksualnosti. Iako je moderna kultura izbrisala
mnoge oblike povezanosti Venere sa muškim i ženskim telesnim sjedinjava-
njem, oštro etimološko oko još uvek je moglo da primeti ostatke originalnog
značenja Venere u reci "venerično". Langdon odluči da ne zalazi u to.
"Gospodine Faš, očigledno ne mogu da vam kažem zastoje gospodin So-
nijer nacrtao taj znak na sebi, niti zastoje zauzeo takav položaj, ali ono što
mogu da vam kažem jeste to da bi čovek poput Zaka Sonijera pentagram
smatrao simbolom ženskog božanstva. Korelacija između ovog simbola i
svetog ženskog principa istoričarima umetnosti i simbolozima veoma je po-
znata."
"U redu. A to što je sopstvenu krv upotrebio umesto mastila?"
"Očito je da nije imao ništa drugo čime bi pisao."
Faš zaćuta za trenutak. "Zapravo, mislim da je upotrebio krv da bi poli-
cija sledila određene forenzičke procedure."
"Molim?"
"Pogledajte mu levu raku."
Langdon je pogledom pratio kustosove blede rake, ali ništa ne primeti.
Potom obiđe oko lesa, sagnu se, i tek tada zapazi, na svoje iznenađenje, da
je kustos u raci imao veliki marker.
"Sonijer gaje držao kada smo ga pronašli", reče Faš, ostavljajući Lang-
dona i odlazeći do pokretnog stola udaljenog nekoliko metara, zatrpanog oru-
đem koje se koristilo u istrazi, kablovima i raznom elektronskom opremom.

Da Vinčijev kod •*? 43
"Kao što sam vam napomenuo", reče, preturajući po stolu, "ništa nismo di-
rali. Da li vam je poznata ta vrsta markera?"
Langdon kleče kako bi pogledao nalepnicu na markeru.
STYLO DE LUMIERE NOIRE.
Iznenađen, podiže pogled.
Crno-bela olovka ili penkalo sa vodenim mastilom predstavljali su spe-
cijalizovani marker koji su prvobitno napravili muzeji, restauratori i policija
koja se bavila falsifikatima kako bi stavljali nevidljive oznake na predmete.
Marker je pisao nerđajućim fluorescentnim mastilom sa alkoholnom osno-
vom, koje je bilo vidljivo isključivo pod takozvanim crnim svetlom. Danas,
osoblje održavanja muzeja nosilo je ove markere prilikom svojih dnevnih
obilazaka kako bi stavljali nevidljive oznake na ramove slika koje je trebalo
restaurirati.
Kad se Langdon uspravi, Faš dođe do snopa svetlosti i ugasi ga. Galerija
zaroni u iznenadni mrak.
Privremeno obnevideo, Langdon oseti kako u njemu raste nesigurnost.
Potom silueta Faša izroni iz tame, osvetljena jasnom purpurnom svetlošću.
On priđe, noseći pokretni izvor svetlosti koji gaje obavijao ljubičastom iz-
maglicom.
"Kao što vam je možda poznato", reče Faš, dok su mu oči svetlele u lju-
bičastom odsjaju, "policija koristi osvetljenje crnim svetlom kako bi pregle-
dala mesta zločina u potrazi za tragovima krvi i ostalim forenzičkim dokazi-
ma. Stoga možete zamisliti naše iznenađenje..." Naglo i bez upozorenja, on
usmeri svetio na leš.
Langdon pogleda naniže i odskoči u šoku.
Srce mu je tuklo dok je posmatrao bizaran prizor na parketu koji je sada
sijao pred njim. Poslednje kustosove reci purpurno su sijale. Dok je netre-
mice gledao u svetlucavi tekst, Langdon oseti kako magla koja je obavijala
čitavo to veče postaje gušća.
Langdon ponovo pročita poruku i pogleda Faša. "Šta, do đavola, to znači?"
Fašove oči su svetlele belo. "Upravo to je, gospodine, pitanje na koje vi
treba da odgovorite."
Nedaleko odatle, u Sonijerovoj kancelariji, poručnik Kole koji se vratio
u Luvr sedeo je nagnut nad audio-konzolom postavljenom na kustosovom
ogromnom radnom stolu. Ako bi se izuzela jeziva lutka srednjovekovnog vi-
leza nalik robotu koji je, kako mu se činilo, zurio u njega sa ugla Sonijero-
vog stola, Koleu je bilo udobno. On namesti svoje AKG slušalice i proveri

44«*«
Den Braun
nivo ulaza na sistemu za snimanje na hard disk. Sve je funkcionisalo kako
treba. Mikrofoni su besprekorno radili, a zvuk je bio kristalno čist.
Le moment de verite, pomisli.
Smešeći se, on sklopi oči i spremi se da uživa u ostatku razgovora iz Ve-
like galerije koji se sada snimao.

to/UE 7
0 kroman stan u crkvi Sen-Sulpis nalazio se na drugom spratu same crkve,
0 sa leve strane horskog balkona. Dvosobni stan sa kamenim podom i naj-
nužnijim nameštajem bio je dom sestre Sandrin Bijel već duže od decenije.
Ukoliko bi neko pitao, njeno formalno prebivalište nalazilo se u obližnjem
manastira, ali sestra je više volela tišinu crkve. Sa krevetom, telefonom i re-
šoom, smeštaj koji je imala na spratu crkve bio je prilično komforan.
Kao crkvena conservatrice d'affaires, sestra Sandrin bila je odgovorna
za nadgledanje svih nereligijskih aspekata crkvenih delovanja - opšte održa-
vanje, unajmljivanje osoblja i vodiča, obezbeđivanje zgrade nakon radnog
vremena i naručivanje isporuka poput vina i hleba za pričest.
Večeras ju je, usnulu u svom malom krevetu, probudio rezak zvuk telefo-
na. Umorno je podigla slušalicu.
"Soeur Sandrine, Eglise Saint-Sulpice."
"Zdravo, sestro", reče glas na francuskom.
Sestra Sandrin se uspravi u krevetu. Koliko je sati? Iako je prepoznala
svog nadređenog, nikada je za petnaest godina nije probudio. Opat je bio izu-
zetno pobožan čovek koji je odmah nakon mise odlazio kući, na spavanje.
"Izvinjavam se ukoliko sam vas probudio, sestro", reče opat, pospanim i
nervoznim glasom. "Moram da vas zamolim za uslugu. Upravo sam primio
poziv od uticajnog američkog biskupa. Možda ga znate? Manuel Aringarosa?"
"Glava sekte Opus Dei?" Naravno da ga znam. Ko ga u Crkvi ne zna?
Aringarosina konzervativna prelatura postala je moćna tokom poslednjih
godina. Njihovo stupanje u milost ubrzano je 1982. godine, kada ih je papa
Jovan Pavle II neočekivano proglasio za "ličnu papinu prelatura", zvanično
podržavajući sve njihove aktivnosti. Sumnjivo je bilo to što se uspon Opus
Dei sekte desio iste godine kada je ova bogata organizacija navodno preba-
cila gotovo milion dolara na račun Vatikanskog instituta za religiozna dela
- poznatijeg pod nazivom Vatikanska banka - spašavajući ih na taj način
sramotnog bankrota. Drugim postupkom koji je doveo do podozrivog podi-
zanja obrva, papa je osnivača sekte Opus Dei stavio na uspinjaču koja je vo-
dila ka statusu sveca, skraćujući tako period čekanja koji je često trajao čitav
vt'k na svega dvadeset godina. Sestra Sandrin nije mogla a da ne misli kako
je blagonaklonost koju je sekta Opus Dei dobijala u Rimu u najmanju ruku
sumnjiva, ali sa Svetom stolicom se ne raspravlja.
"Biskup Aringarosa me je pozvao da zatraži uslugu", reče joj opat, ner-
voznim glasom. "Jedan od članova njegove organizacije večeras se nalazi u
Parizu..."

46
Den Braun
Dok je slušala neobičan zahtev koji joj je upućen, sestra Sandrin je po-
stajala sve zbunjenija. "Izvinite, hoćete da kažete da taj posetilac, ne može
da sačeka do jutra?"
"Plašim se da ne. Avion mu poleće veoma rano. Uvek je sanjao da vidi
Sen-Sulpis."
"Ali crkva je mnogo zanimljivija po danu. Sunčevi zraci koji prolaze kroz
okulus, nijansirane senke na gnomonu, to je ono što crkvu Sen-Sulpis čini
jedinstvenom."
"Sestro, ja se slažem sa vama, pa ipak, ukoliko biste ga pustili u crkvu ve-
čeras, smatrao bih to ličnom uslugom. Može da bude tamo u... recimo, jedan
sat? To je za dvadeset minuta."
Sestra Sandrin se namršti. "Naravno. Biće mi zadovoljstvo."
Opat joj zahvali i spusti slušalicu.
Zbunjena, sestra Sandrin se još jedan trenutak zadrža u toplini svog kre-
veta, pokušavajući da rastera pospanost. Njeno šezdesetogodišnje telo nije
se budilo brzo kao ranije, premda joj je večerašnji poziv sasvim sigurno raz-
budio čula. Opus Dei je oduvek činio da se oseća nelagodno. Pored toga što
se prelatura pridržavala tajanstvenih rituala telesnog samomučenja, stavovi
koje su imali prema ženama bili su u najmanju ruku srednjovekovni. Šokirala
se kada je saznala da su članice organizacije Opus Dei primorane da sprema-
ju sobe muških članova dok su ovi na misi, bez ikakve novčane nadoknade;
da su žene spavale na podovima od tvrdog drveta dok su muškarci imali slam-
nate madrace; i da su žene morale da trpe dodatne oblike telesnog samokaž-
njavanja... a sve to kao iskupljenje zbog prvobitnog greha. Činilo se daje
Evin zalogaj jabuke znanja bio dug koji su žene bile osuđene večno da otpla-
ćuju. Na žalost, dok se najveći deo Katoličke crkve postepeno kretao u pra-
vom smeru u pogledu prava žena, Opus Dei je pretio da ugrozi taj napredak.
Ipak, sestra Sandrin je dobila naređenja.
Izbacivši noge iz kreveta, ona se polako uspravi, rashlađena dodirom hlad-
nog kamena i golih tabana. Dok joj se hladnoća širila telom, ona iznenada
postade veoma zabrinuta.
Ženska intuicija?
Sledbenik Boga, sestra Sandrin bese naučila da pronađe mir u glasovima
sopstvene duše. Večeras, ti glasovi behu nemi poput prazne crkve oko nje.

POULMJE 8
T angdon nije mogao da odvoji pogled od svetlećeg purpurnog teksta napi-
la sanog na parketu. PosJednja poruka Žaka Sonijera bila je najneverovatnija
poslednja poruka koju je Langdon mogao da zamisli.
Glasila je:
13-3-2-21-1-1-8-5
O, rana davi,
Al' demon zlo čini!
Iako nije imao nikakvu predstavu o tome šta poruka znači, Langdon je
sada razumeo zašto je Faš instinktivno pomislio da pentagram stoji u neka-
kvoj vezi sa obožavanjem đavola.
AV demon zlo čini!
Đavola je Sonijer izričito pomenuo. Jednako neobičan bio je i niz brojeva.
"Jednim delom liči na numeričku šifru."
"Da", potvrdi Faš. "Naši šifranti već rade na tome. Verujemo da ovi bro-
jevi mogu ukazati na ubicu. Možda telefonski broj ili neka vrsta socijalne
identifikacije. Da li za vas imaju ikakvo simboličko značenje?"
Langdon ponovo pogleda brojke, osećajući da bi mu bili potrebni sati da
iz njih izvuče nekakvo simboličko značenje. Ako je Sonijer uopšte tako nešto
i imao na umu. Langdonu se činilo da su brojevi potpuno nasumično oda-
brani. Navikao je na simboličke progresije koje su izgledale kao da imaju
nekog smisla, ali sve što se ovde nalazilo - pentagram, tekst, brojevi - izgle-
dalo je nepovezano čak i na najosnovnijem nivou.
"Ranije ste pretpostavljali", reče Faš, "da su svi Sonijerovi postupci imali
za cilj da se nešto saopšti... obožavanje boginje ili nešto u tom smislu? Kako
se ova poruka tu uklapa?"
Langdon je znao daje pitanje retoričko. Sonijerov bizarni amanet se oči-
gledno nikako nije uklapao u Langdonov scenario obožavanja boginje.
O, rana davi, al' demon zlo čini?
Faš reče: "Ovaj tekst izgleda kao neka vrsta optužbe. Slažete li se?"
Langdon pokuša sebi da predoči kustosove poslednje minute koje je pro-
veo sam, zatočen u Velikoj galeriju, znajući da će umreti. Činilo se logičnim.
"Imalo bi smisla daje optužio svog ubicu, pretpostavljam."
"Moj zadalak je, naravno, da olkrijein ime le osobe. Da vas pitam nešto,
gospodine Langdon. Šla ji' po vama, pored brojeva, nnjiiuohičnije u vevi UM
ovom porukom?"

48«*«
Den Braun
Najneobičnije? Čovek koji umire zabarikadirao se u galeriji, nacrtao pen-
tagram na sebi i napisao misterioznu optužbu na podu. Šta u tom scenariju
nije bilo neobično?
"Reci 'rana davi'?" natuknu Langdon, nudeći prvu stvar koja mu je pala
na pamet. Langdon je bio prilično siguran da pomisao na rane koje dave nije
uobičajena misao za umirućeg čoveka. "Čini se daje 'rana davi, al' demon
zlo čini' neobičan izbor reci."
"Davi?" Fašov glas sada je sadržao notu nestrpljivosti. "Reci koje je So-
nijer odabrao teško da su od primarnog značaja ovde."
Langdon nije bio siguran koji je to značaj Faš imao na umu, ali je poči-
njao da veruje da bi se Faš i demon slagali sasvim dobro.
"Sonijer je bio Francuz", odseče Faš. "Živeo je u Parizu. Ipak, za posle-
dnje reci je odabrao..."
"Engleski", reče Langdon, tek sada uviđajući na šta kapetan cilja.
Faš klimnu. "Precisement. Šta mislite, zašto?"
Langdon je znao da je Sonijer besprekorno govorio engleski, pa ipak nije
shvatao zašto baš engleski. Slegnu ramenima.
Faš ponovo pokaza na pentagram nacrtan na Sonijerovom stomaku. "Nema
nikakve veze sa obožavanjem đavola? Još uvek ste sigurni?"
Langdon više ni u šta nije bio siguran. "Čini se da se simbologija i tekst
ne poklapaju. Zao mije što nisam od veće pomoći."
"Možda će ovo razjasniti stvari." Faš se odmaknu od tela i ponovo podi-
že crno svetio, puštajući da snop svetlosti ovaj put obasja širu površinu. "A
sada?"
Na Langdonovo zaprepašćenje, oko kustosovog tela zasijao je primitivni
krug. Sonijer je očigledno bio legao i opcrtao svoje telo sa nekoliko dugih
lukova, upisujući se unutar kruga.
Iste sekunde, značenje postade jasno.
"Skica po Vitruviju", promuca Langdon. Sonijer je od sebe načinio repli-
ku najpoznatijeg crteža Leonarda da Vinčija u prirodnoj veličini.
Da Vinčijeva Skica po Vitruviju, koja se do današnjeg dana smatra ana-
tomski najpreciznijim crtežom, postala je moderna kulturna ikona koja se
pojavljuje na posterima, podlogama za miša i majicama širom sveta. Slavni
crtež sastoji se od savršenog kruga unutar kojeg je ucrtan nag čovek... širom
raširenih ruku i nogu.
Da Vinči. Langdon oseti kako ga od zadivljenosti prolaze žmarci. Jasno-
ća Sonijerove namere nije se mogla poreći. U poslednjim trenucima života
kustos je skinuo svu odeću sa sebe i postavio telo tako da predstavlja jasnu
repliku Skice po Vitruviju Leonarda da Vinčija.
Krug je bio ključni kamen koji je nedostajao. Ženski simbol zaštite, krug
oko nagog tela čoveka dopunio je poruku koju je Leonardo da Vinči imao

Da Vinčijev kod «*» 49
na umu — harmonija ženskog i muškog principa. Međutim, pitanje koje se
sada postavljalo bilo je zašto je Sonijer imitirao poznati crtež.
"Gospodine Langdon", reče Faš, "čovek poput vas sigurno zna daje Leo-
nardo da Vinči naginjao mračnim veštinama."
Langdona iznenadi koliko Faš zna o Da Vinčiju. To poznavanje je, u ve-
likoj meri, objašnjavalo zastoje kapetan sumnjao na obožavanje đavola. Da
Vinči je za istoričare oduvek predstavljao delikatnu temu, naročito u hrišćan-
skoj tradiciji. Uprkos svojoj genijalnosti, ovaj vizionar je bio neskriveni ho-
moseksualac i obožavalac božanskog poretka u Prirodi, zahvaljujući čemu je
stalno iznova činio greh prema Bogu. Štaviše, jezive ekscentričnosti umet-
nika davale su mu izrazito demonsku auru: Da Vinči je ekshumirao leševe
kako bi proučavao anatomiju ljudskog tela; vodio je tajanstvene dnevnike
pisane nerazumljivim obrnutim rukopisom; verovao je da poseduje moć alhe-
mičara da pretvori olovo u zlato, pa čak i prevari samog Boga tako što će
napraviti eliksir za odlaganje smrti; a njegovi su pronalasci uključivali i je-
ziva, dotle nezamisliva oružja za rat i mučenje.
Nerazumevanje stvara nepoverenje, pomisli Langdon.
Čak je i znatan broj Da Vinčijevih veličanstvenih dela koja su spadala u
hrišćansku umetnost samo pojačao reputaciju duhovnog licemerja umetnika.
Prihvatajući stotine unosnih narudžbi Vatikana, Da Vinči je slikao hrišćan-
ske teme ne kao izraz sopstvenog verovanja, nego kao komercijalni poduhvat
- sredstvo da se finansira luksuzan način života. Na nesreću, Da Vinči je bio
šaljivdžija koji se često zabavljao tako stoje ispotiha grizao ruku koja gaje
hranila. U mnoge svoje hrišćanske slike ubacio je skrivenu simboliku koja je
bila sve samo ne hrišćanska — omaž sopstvenim verovanjima i suptilno izra-
žavanje prezira i podsmeha upućenog Crkvi. Langdon je čak, jednom prili-
kom, u Nacionalnoj galeriji održao predavanje pod nazivom: "Tajni život
Leonarda: Paganska simbolika u hrišćanskoj umetnosti."
"Razumem vašu zabrinutost", reče Langdon, "ali Da Vinči se nikada nije
bavio crnom magijom. Bio je izuzetno duhovan čovek, iako u stalnom suko-
bu sa Crkvom." Dok je ovo govorio, javi mu se čudna misao. Ponovo baci
pogled na poruku na podu. O, rana davi, al' demon zlo čini!
"Da?" upita Faš.
Langdon pažljivo odmeri reci. "Upravo mi je palo na pamet daje Sonijer
dolio mnoge duhovne ideologije sa Da Vinčijem, uključujući i brigu o tome
da će Crkva ukloniti žensko božanstvo iz moderne religije. Možda je, podra-
žavajući čuveni Da Vinčijev crtež, Sonijer jednostavno izražavao zajedničko
nezadovoljstvo zbog satanizovanja boginje od strane Crkve."
Fašov se pogled smrknu. "Mislite da Sonijer Crkvu naziva ranom koja
davi i demonom koji čini zlo?"
Langdon je morao da prizna daje tumačenje nategnuto - s druge strane,
ipak se činilo da pentagrain donekle potvrđuje tu ideju. "Sve što pokušavam

50«*.
Den Braun
da kažem jeste daje gospodin Sonijer posvetio svoj život proučavanju isto-
rije boginje, a niko nije više radio na brisanju te istorije od Katoličke crkve.
Čini se logičnim daje Sonijer oproštajno izrazio svoje razočarenje."
"Razočarenje?" upita Faš, sada otvoreno neprijateljski. "Ova poruka više
zvuči kao gnev nego kao razočarenje, ne čini li vam se?"
Langdonovo strpljenje je dostiglo krajnje granice. "Kapetane, pitali ste
šta, po mom mišljenju, Sonijer pokušava ovde da kaže, i upravo to sam vam
objasnio."
"Da se radi o osudi Crkve?" Fašova vilica se stegnu dok je cedio reci kroz
stisnute zube. "Gospodine Langdon, u svom poslu sam se nagledao mnogih
ubistava, i dajte da vam nešto kažem. Kada jedan čovek ubije drugog čove-
ka, ne verujem da su njegove poslednje misli okrenute ispisivanju nejasnog
duhovnog stava koji niko neće razumeti. Verujem da tada misli samo na jed-
nu stvar." Fašov prigušeni glas sekao je vazduh. "LM vengeance. Verujem
daje Sonijer ostavio ovu poruku kako bi nam rekao ko gaje ubio."
Langdon je zurio. "Ali to uopšte nema smisla."
"Nema?"
"Nema", odvrati on, umoran i iznerviran. "Rekli ste mi da je Sonijera u
njegovoj kancelariji napao neko koga je, kako izgleda, pustio unutra."
"Da."
"Stoga je logičan zaključak daje kustos poznavao svog napadača."
FaŠ klimnu. "Nastavite."
"Dakle, ako je Sonijer poznavao osobu koja gaje ubila, kakva je to optu-
žba?" On pokaza na pod. "Numeričke šifre? Rane koje dave? Demoni koji
čine zlo? Pentragrami na stomaku? Suviše šifrovano."
Faš se namršti, kao da mu takva ideja ranije nije pala na pamet. "U pravu
ste."
"S obzirom na okolnosti", reče Langdon, "bilo bi očekivano da je Sonijer,
ukoliko je želeo da nam poruči ko gaje ubio, napisao nečije ime."
Dok je Langdon izgovarao ove reci, lukav osmeh razli se Fašovim licem
po prvi put te noći. "Precisement", reče Faš. "Precisement."
Pratim rad majstora, divio se poručnik Kole dok je stiskao slušalice i upi-
jao Fašov glas koji je iz njih dopirao. Agent superieur je znao da su upravo
ovakvi trenuci uzdigli kapetana do samog vrha francuskih snaga reda.
Faš će uraditi ono što se niko drugi ne bi usudio da uradi.
U savremenoj policiji, delikatna umetnost cajolera bila je izgubljena ve-
ština - veština koja je zahtevala izuzetnu pribranost i postojanost pod priti-
skom. Malo je ljudi posedovalo hladnokrvnost neophodnu za tu vrstu opera-
cija, ali Faš je, činilo se, rođen za to. Njegovu suzdržanost i strpljenje imali
su samo roboti.

Da Vinčijev kod ^51
Snažna rešenost kao da je jedina emocija koju je Faš te noći pokazivao.
Činilo se daje ovo hapšenje za njega od ličnog značaja. Uputstva koja je Faš
dao svojim agentima sat vremena ranije bila su neuobičajeno jezgrovita i
samouverena. Znam koje ubio Žaka Sonijera, rekao je Faš. Znate šta treba
da radite. Večeras nema grešaka.
I nijedna greška još ne bese počinjena.
Koleu nisu bili poznati dokazi koji su učvrstili Fašovo uverenje daje
osumnjičeni zaista kriv, ali nije se usudio da dovodi u pitanje instinkte Bika.
Fašova intuicija se ponekad činila gotovo natprirodnom. Bog mu šapuće na
uho, tvrdio je jedan agent nakon naročito impresivne demonstracije Fašovog
šestog čula. Kole je morao da prizna daje Faš, ukoliko je Bog postojao, sva-
kako na njegovoj listi omiljenih ljudi. Kapetan je odlazio na misu i redovno
se ispovedao - daleko češće od ostalih 'zvaničnika' koji su to činili o prazni-
cima, zarad dobrih odnosa sa javnošću. Kada je, pre nekoliko godina, papa
bio u poseti Parizu, Faš se svim silama potrudio i izborio je audijenciju. Fo-
tografija Faša sa papom sada je visila u njegovoj kancelariji. Papinski Bik,
agenti su u potaji nazvali fotografiju.
Kole je mislio daje ironično što je jedno od retkih Fašovih javnih istu-
panja poslednjih godina bila njegova otvorena reakcija na skandal sa katoli-
čkom pedofilijom. Te bi sveštenike trebalo obesiti dvaput! izjavio je Faš.
Jednom zbog njihovih zločina prema deci. Drugi put zbog brukanja Katoli-
čke crkve. Kole je imao čudan osećaj daje ovo drugo više razbesnelo Faša.
Okrećući se monitoru laptopa, Kole se pobrinu za drugi deo svojih veče-
rašnjih zaduženja - GPS sistem praćenja. Slika na ekranu prikazivala je de-
taljan plan krila Denon, strukturalnu šemu dobijenu od Odeljenja obezbeđe-
11 ja Luvra. Puštajući da mu se pogled kreće po lavirintu galerija i hodnika,
Kole otkri ono stoje tražio.
Duboko u srcu Velike galerije treptala je sićušna crvena tačka.
La maraue.
Faš je svoj noćašnji plen držao na veoma kratkoj uzdi. I bilo je to mudro
Od njega. Robert Langdon se pokazao kao veoma hladnokrvan tip.

to/UE 9
Kako bi osigurao da njegov razgovor sa gospodinom Langdonom prođe bez
ometanja, Bezu Faš bese isključio mobilni telefon. Na nesreću, bio je to
skup model opremljen dvosmernim radio-uređajem koji je, suprotno njegovim
naređenjima, sada koristio jedan od agenata kako bi stupio u kontakt sa njim.
"Capitaine?" zapucketao je telefon poput voki-tokija.
Faš oseti kako mu se zubi stežu od gneva. Nije mogao da se seti ničega
dovoljno važnog zbog čega bi Kole prekinuo survelllance cachee - naročito
u ovom kritičnom trenutku.
On uputi Langdonu miran pogled izvinjenja. "Trenutak, molim." Izvukao
je telefon iz pojasa i pritisnuo dugme za radio-prenos. "Oui?"
"Capitaine, un agent du Departement de Cryptographie est arrive."
Istog trenutka, Fašov gnev popusti. Sifrant? Uprkos loše odabranom tre-
nutku, verovatno se radilo o dobroj vesti. Nakon što je pronašao Sonijerov
šifrovani tekst na podu, Faš je fotografije čitavog mesta zločina prosledio
Odeljenju kriptografije u nadi da će neko odatle moći da mu objasni staje
to, do đavola, Sonijer pokušavao da kaže. Ako je sifrant sada stigao, to je
najverovatnije značilo daje neko dešifrovao Sonijerovu poruku.
"Trenutno sam zauzet", odvrati Faš preko radija, svojim tonom jasno
stavljajući do znanja daje mera prevršena. "Zamolite šifranta da sačeka na
komandnom mestu. Razgovaraću sa njim čim završim."
"Sa njom", ispravi ga glas. "To je agent Nevo."
Svakim trenutkom ovaj razgovor je sve manje zabavljao Faša. Sofi Nevo je
jedna od najvećih grešaka Sudske policije. Mlada Parižanka, dechiffreuse,
koja je kriptografiju studirala u Engleskoj na Rojal Holoveju, bila je namet-
nuta Fašu pre dve godine u okviru pokušaja Ministarstva da uključi više žena
u policijske redove. Stalna briga Ministarstva oko političke ispravnosti, sma-
trao je Faš, slabila je odeljenje. Ženama ne samo da je nedostajala fizička
snaga neophodna za policijski posao, već je i samo njihovo prisustvo pred-
stavljalo opasnu smetnju po muškarce. Kao što se Faš pribojavao, pokazalo
se daje Sofi Nevo veća smetnja od drugih.
Sa svoje trideset i dve godine, bila je toliko uporna i odlučna da se to gra-
ničilo sa tvrdoglavošću. Njeno predano zagovaranje britanske nove kripto-
grafske metodologije konstantno je izluđivalo njene nadređene, veterane fran-
cuske kriptografije. Međutim, ono stoje Faša najviše uznemiravalo bila je
neizbežna, univerzalna istina po kojoj privlačna mlada žena u kancelariji pu-
noj sredovečnih muškaraca uvek te iste odvlači od posla.

Da Vinčijev kod «£» 53
Glas preko radija reče: "Agent Nevo je insistirala da odmah govori sa
vama, kapetane. Pokušao sam daje zaustavim, ali ona je već na putu do ga-
lerije."
"Ovo je nedopustivo! Veoma sam jasno stavio do znanja..." počeo je Faš
u neverici.
Za trenutak je Robert Langdon mislio da Bezu Faš preživljava moždani
udar. Kapetanu je vilica usred rečenice prestala da se pomera, a oči mu se is-
kolačile. Činilo se da mu je užagreni pogled uperen u nešto preko Langdono-
vog ramena. Pre nego što je stigao da se okrene i vidi o čemu se radi, Lang-
don začu zvonak ženski glas iza sebe.
"Excuse-moi, messieurs."
Okrete se i ugleda mladu ženu koja im je prilazila. Kretala se kroz hodnik
prema njima dugim, lakim koracima... upečatljivo samouverenog držanja.
Obučena ležerno u bež džemper do kolena i uske crne pantalone, bila je pri-
vlačna i činilo se da ima oko trideset godina. Gusta kosa boje mahagonija
padala joj je slobodno na ramena, uokvirujući toplinu njenog lica. Za razli-
ku od slatkastih plavuša koje su krasile zidove spavaonica na Harvardu, ova
žena je posedovala zdravu, prirodnu lepotu i jedinstvenost iz koje je zračilo
primetno samopouzdanje.
Na Langdonovo iznenađenje, žena mu priđe i učtivo pruži ruku. "Gospo-
dine Langdon, ja sam agent Nevo iz Kriptografskog odeljenja Sudske poli-
cije." Reci su joj se bogato uvijale oko prigušenog anglo-francuskog akcenta.
"Drago mi je što sam vas upoznala."
Langdon prihvati njen meki dlan i oseti kako gaje istog trenutka obuhva-
lio njen snažan pogled. Oči su joj bile maslinastozelene - prodorne i jasne.
Ključajući u sebi Faš duboko udahnu, očigledno se pripremajući da počne
prekorevanje.
"Kapetane", reče ona, žurno se okrećući ka njemu, preduhitrivši ga, "mo-
lim vas da me izvinite zbog ometanja, ali..."
"Ce n'estpas le moment!" prasnu Faš.
"Pokušala sam da vas nazovem", nastavi Sofi na engleskom, iz obzira pre-
ma Langdonu. "Ali mobilni telefon vam je isključen."
"Isključio sam ga sa razlogom", prosikta Faš. "Razgovaram sa gospodi-
nom Langdonom."
"Dešifrovala sam numeričku šifru", reče ona mirno.
Langdon oseti nalet uzbuđenja. Ona je dešifrovala poruku?
FaS nije znao kako tla reaguje.

54«^
Den Braun
"Pre no što objasnim", reče Sofi, "imam hitnu poruku za gospodina Lang-
dona."
Fašov izraz lica poprimi izgled zabrinutosti koja se pojačavala. "Za go-
spodina Langdona?"
Ona klimnu, okrećući se ponovo ka Langdonu. "Morate da se javite u
Američku ambasadu, gospodine Langdon. Imaju poruku za vas iz Sjedinje-
nih Država."
Langdon se iznenadi, a uzbuđenje zbog dešifrovane poruke poče da ustu-
pa mesto iznenadnom naletu zabrinutosti. Poruka iz Sjedinjenih Država?
Pokušavao je da zamisli ko bi to pokušavao da stupi u kontakt sa njim. Samo
je nekoliko njegovih kolega znalo daje u Parizu.
Fašova široka vilica se stegnu na ove vesti. "Američka ambasada?" upita
sumnjičavo. "A kako bi oni znali daje gospodin Langdon ovdeT'
Sofi slegnu ramenima. "Izgleda da su zvali hotel gospodina Langdona, i
da im je recepcionar rekao daje otišao sa agentom Sudske policije."
Faš je bio zbunjen. "I ambasada je stupila u kontakt sa odeljenjem krip-
tografijeT
"Ne, gospodine", reče Sofi, odlučnim tonom. "Kada sam pozvala centralu
Sudske policije u pokušaju da stupim u kontakt sa vama, oni su imali poru-
ku za gospodina Langdona i zamolili su me daje prenesem ukoliko dođem
do vas."
Fašovo čelo se nabora u očiglednoj zbunjenosti. Otvori usta da progovori,
ali se Sofi već bese okrenula ka Langdonu.
"Gospodine Langdon", reče ona, vadeći parče papira iz džepa, "ovo je
broj službe za poruke vaše ambasade. Tražili su da ih nazovete što je pre
moguće." Predala mu je papir, gledajući ga uporno. "Dok ja budem objašnja-
vala šifru kapetanu Fašu, vi ih pozovite."
Langdon pogleda ceduljicu. Bio je to broj telefona u Parizu, sa brojem
lokala. "Hvala vam", reče on, sada zabrinut. "Gde da pronađem telefon?"
Sofi poče da vadi mobilni telefon iz džepa svog džempera, ali je Faš zau-
stavi pokretom ruke. Sada je izgledao kao Vezuv pred erupciju. Ne skidajući
pogled sa Sofi, on izvadi svoj telefon i pruži ga Langdonu. "Ova linija je si-
gurna, gospodine Langdon. Možete se poslužiti."
Langdona je zbunjivao Fašov gnev usmeren prema mladoj ženi. Osećaju-
ći se nelagodno, prihvatio je kapetanov telefon. Istog trenutka, Faš odvuče
Sofi nekoliko koraka dalje i poče da joj drži lekciju prigušenim glasom. Ka-
petan mu se sve manje i manje dopadao. Odvraćajući pogled od neobičnog
sukoba, Langdon uključi mobilni telefon. Gledajući u papirić koji mu je Sofi
dala, Langdon ukuca broj.
Poče da zvoni.
Jedno zvono... dva zvona... tri zvona...
Konačno se veza uspostavi.

Da Vinčijev kod
<*• 55
Langdon je očekivao telefonistu na centrali Ambasade, ali otkri da ume-
sto toga sluša telefonsku sekretaricu. Začudo, glas na traci bio je poznat.
Glas Sofi Nevo.
"Bonjour, vous etes bien chez Sophie Neveu", govorio je ženski glas, "Je
suis absente pour le moment, mais..."
Zbunjen, Langdon se okrete ka Sofi. "Izvinjavam se, gospođice Nevo, ali
mislim da ste mi dali..."
"Ne, to je pravi broj", brzo ga prekide Sofi, kao da je očekivala takvo
pitanje. "Ambasada ima automatski sistem za poruke. Treba da ukucate pri-
stupni broj kako biste čuli svoju."
Langdon je zurio. "Ali..."
"Na papiru koji sam vam dala je trocifrena šifra."
Langdon otvori usta da razjasni čudnu zbrku, ali Sofi mu uputi ućutkujući
pogled koji je trajao svega tren. Njene zelene oči su slale kristalno jasnu po-
ruku.
Ne postavljaj pitanja. Samo to uradi.
Zbunjen, Langdon ukuca broj lokala sa papira: 454.
Sofina izlazna poruka istog trenutka prestade, i Langdon začu elektronski
glas koji je na francuskom objavio: "Imate jednu novu poruku."
Očigledno, 454 je Sofina šifra za slušanje poruka kada nije kod kuće.
Ja slušam poruke ove žene?
Langdon je mogao da čuje kako se traka premotava. Konačno se zaustavi
i mašina se pokrenu. Slušao je. Ponovo Sofin glas.
"Gospodine Langdon", poruka je počinjala zastrašenim šapatom. "Nemojte
reagovati na ovu poruku. Samo mirno slušajte. Trenutno ste u opasnosti. Pa-
žljivo pratite moja uputstva."

POO/LJE 10
Sajlas je sedeo za upravljačem crnog audija koji mu Učitelj bese obezbedio,
i posmatrao veličanstvenu crkvu Sen-Sulpis. Osvetljena sa donje strane
reflektorskim snopovima, dva crkvena zvonika izdizala su se nad dugim te-
lom crkve poput neustrašivih stražara. Sa obe strane se po jedan senoviti red
glatkog potpornog zida pružao poput rebara neke predivne zveri.
Nevernici su iskoristili Božju kuću kao skrovište za ključni kamen. Ponovo
je bratstvo potvrdilo svoju legendarnu reputaciju obmanjivača i prevaranata.
Sajlas nije mogao da dočeka da pronađe ključni kamen i preda ga Učitelju,
kako bi mogli da povrate ono stoje bratstvo još davno ukralo od vernih.
Koliko će to moćnim učiniti Opus Dei!
Parkiravši audi na napuštenom trgu Sen-Sulpis, Sajlas uzdahnu, podsti-
čući samog sebe da razbistri um zbog predstojećeg zadatka. Široka leđa još
uvek su ga bolela od samomučenja koje je ranije tog dana podneo, pa ipak
je bol bio beznačajan u poređenju sa njegovom patnjom pre nego što gaje
Opus Dei spasao.
Ipak, sećanja su mu proganjala dušu.
Oslobodi se mržnje, Sajlas je naređivao sebi. Oprosti onima koji su se
ogrešili o tebe.
Podižući pogled ka kamenim tornjevima crkve Sen-Sulpis, Sajlas se borio
protiv one poznate podmukle struje... one sile koja je njegov um vukla una-
trag kroz vreme, ponovo ga vraćajući u zatvor koji je u mladosti bio njegov
svet. Sećanja na čistilište došla su kao i uvek, poput bure koja napada njego-
va čula... zaudaranje kupusa koji truli, zadah smrti, ljudske mokraće i feka-
lija. Krici beznađa naspram urlajućeg vetra sa Pirineja i tihi jecaji zaborav-
ljenih ljudi.
Andora, mislio je, osećajući kako mu se mišići zatežu.
Bilo je sasvim neverovatno, ali upravo u tom ogolelom i zaboravljenom
kutku između Španije i Francuske, drhteći u svojoj kamenoj ćeliji, Sajlas je
bio spašen.
Tada to nije shvatao.
Svetlostje došla dugo nakon grmljavine.
Tada se nije zvao Sajlas, mada je zaboravio ime koje su mu roditelji na-
denuli. Otišao je od kuće sa sedam godina. Otac pijanica, krupni lučki radnik,
gnevan zbog rođenja albino sina, redovno je tukao majku, kriveći je za sra-
motni izgled dečaka. Kada bi pokušao daje brani, i sam bi dobio gadne batine.

Da Vinčijev kod •£» 57
Jedne večeri izbila je užasna svađa, i majka se više nikada nije podigla.
Dečak je stajao iznad njenog beživotnog tela i osećao nepodnošljivo nadira-
nje krivice jer je dozvolio da se to desi.
Ja sam kriv za ovo!
Kao daje nekakav demon kontrolisao njegovo telo, otišao je do kuhinje i
zgrabio mesarski nož. Kao hipnotisan, kretao se ka spavaćoj sobi gde je otac
pijan spavao na krevetu. Bez reci, dečak mu je zabio nož u leđa. Otac je vri-
snuo od bola i pokušao da se prevrne, ali sin ponovo zari nož, ubadajući ga
sve dok krkljanje ne utihnu.
Pobegao je od kuće, ali ulice Marseja bile su jednako neprijateljske. Zbog
svoje neobične pojave nije se uklapao među druge mlade begunce od kuće, i
bio je primoran da živi sam u podrumu oronule fabrike, hraneći se ukradenim
voćem i sirovom ribom sa dokova. Jedino društvo pravili su mu iscepani ča-
sopisi koje je pronalazio na smetlištu, a koje je sam naučio da čita. S vreme-
nom je ojačao. Kada je napunio dvanaest godina, jedna lutalica - devojka
dvaput starija od njega - ismevala gaje na ulicama i pokušala da mu ukrade
hranu. Prebio ju je skoro na smrt. Kada su ga vlasti mukom odvojile od nje,
dali su mu ultimatum - da napusti Marsej ili da ide u maloletnički zatvor.
Dečak se preselio niže niz obalu, u Tulon. Vremenom su se pogledi puni
sažaljenja koje su mu ljudi u prolazu upućivali pretvorili u poglede pune
straha. Dečak je izrastao u snažnog mladića. Mogao je da čuje kako se sa-
šaptavaju kada bi prolazili pored njega. Duh, govorili bi, očiju širom rašire-
nih od straha dok su zurili u njegovu belu kožu. Duh sa očima đavola!
I osećao se kao duh... providan... koji luta od jedne do druge luke.
Izgledalo je da ljudi gledaju pravo kroz njega.
Kad mu je bilo osamnaest, u jednom lučkom gradu, dok je pokušavao da
ukrade sanduk dimljene šunke sa nekog teretnjaka, uhvatila su ga dvojica
ekinova posade. Dva mornara koja počeše da ga tuku zaudarala su na pivo,
baš kao njegov otac. Sećanja na strah i mržnju izronila su na površinu poput
čudovišta iz dubina. Jednom mornaru je golim rukama slomio vrat, a dru-
gog je spasao dolazak policije.
Dva meseca kasnije, okovan, stigao je u zatvor u Andori.
Beo si kao duh, ismevali su ga zatvorenici dok su ga stražari sprovodili,
golog i smrznutog. Mira el espectro! Možda će duh proći pravo kroz ove
Zidove!
Dvanaest godina su mu telo i duša venuli, sve dok nije postao providan.
Ja sam duh.
Ja nemam težinu.
Yo soy uri espectro... pdlido como unfantasma... caminando este mundo
ii solas.
Jedne noći su duha probudili vrisci drugih zatvorenika. Nije znao kakva
nevidljiva sila mrda pod na kojem je spavao, nili koja moćna ruka trese zi-

58 «£» Den Braun
dove njegove kamene ćelije, ali kad je skočio na noge veliki kamen se obruši
upravo na mesto gde je dotle spavao. Podižući pogled da vidi odakle se sur-
vao kamen, on ugleda rupu u zidu koji je podrhtavao, a iza nje, prizor koji
ne bese video preko deset godina. Mesec.
Dok se zemlja još uvek tresla, duh se uspentrao kroz uzani tunel, izašao
posrćući na čistinu, i survao se niz ogolelu planinsku padinu u šumu. Trčao
je čitave noći, uvek nizbrdo, u delirijumu od gladi i iscrpljenosti.
Na ivici svesti, u zoru se našao na železničkim šinama što su prosecale
put kroz šumu. Sledeći ih, kretao se kao u snu. Ugledavši prazan teretni va-
gon, uspuzao se u njega tražeći sklonište i odmorište. Kada se probudio, voz
se kretao. Koliko dugo? Koliko daleko? Bolje rastao u njegovoj utrobi. Da li
umirem? Ponovo je zaspao. Sledeći put su ga probudili vika i udarci. Izba-
cili su ga iz teretnog vagona. Krvav, lutao je obodom malog sela, uzalud tra-
žeći hranu. Naposletku, tela suviše slabog da bi napravilo ijedan korak više,
legao je pored puta i kliznuo u nesvest.
Svetio se pojavilo polako, i duh se pitao koliko je dugo mrtav. Jedan dan?
Tri dana? Nije bilo važno. Krevet mu je bio mekan poput oblaka, a vazduh
oko njega mirisao je slatko od sveca. Isus je bio tamo, gledajući naniže u
njega. Ovde sam, rekao je Isus. Ploča je pomerena u stranu i ponovo si rođen.
Spavao je i budio se. Izmaglica mu je zaklanjala misli. Nikada nije vero-
vao u raj, pa ipak gaje Isus pazio. Hrana se pojavljivala kraj njegovog uz-
glavlja i duh ju je jeo, gotovo sposoban da oseti kako se meso materijalizu-
je na njegovim kostima. Ponovo je spavao. Kada se budio, Isus se još uvek
smešio na njega, obraćajući mu se. Spašen si, sine moj. Blagosloveni su oni
koji idu mojim putem.
Ponovo je spavao.
Vrisak bola trgao je duha iz sna. Telo mu je poskočilo iz kreveta, stetu-
ralo se niz hodnik ka povicima. Ušao je u kuhinju i video velikog čoveka
kako tuče manjeg čoveka. Ne znajući zašto, duh je zgrabio velikog čoveka i
zavitlao ga na zid. Ovaj je pobegao, a duh ostao da stoji nad telom mladića
u svešteničkoj odori. Svešteniku bese gadno razbijen nos. Podižući ga tako
krvavog, duh gaje odneo do kauča.
"Hvala ti, prijatelju", reče sveštenik na čudnom francuskom. "Crkveni
prilozi su lopovima veoma privlačni. U snu govoriš francuski. Govoriš li ta-
kođe i španski?"
Duh odmahnu glavom.
"Kako se zoveš?" nastavi on na nepravilnom francuskom.
Duh se nije mogao setiti imena koje su mu roditelji dali. Sve što je slu-
šao bili su podsmesi zatvorskih stražara.
Sveštenik se nasmešio. "No hay problema. Ja sam Manuel Aringarosa.
Misionar sam iz Madrida. Poslat sam ovde kako bih izgradio crkvu za Obra
de Dios."

Da Vinčijev kod & 59
.; "Gde se nalazim?" Glas mu je zvučao šuplje.
i "Ovijedo. Na severu Španije."
"Kako sam dospeo ovamo?"
"Neko te je ostavio na mom pragu. Bio si bolestan. Ja sam te nahranio.
Ovde si već mnogo dana."
Duh je proučavao svog mladog staratelja. Prošle su godine od kako mu
je neko ukazao bilo kakvu ljubaznost. "Hvala vam, oče."
Sveštenik dotače raskrvavljenu usnu. "Ne, ja sam zahvalan, prijatelju."
Kada se duh ujutro probudio, njegov svet mu je izgledao jasnije. Podigao je
pogled ka raspeću na zidu iznad kreveta. Iako mu se više nije obraćao, pru-
žao mu je utehu. Uspravljajući se u krevetu, sa iznenađenjem vide isečak iz
novina ostavljen na noćnom stočiću. Članak je bio na francuskom, star nede-
lju dana. Kada je pročitao priču, ispunio gaje strah. Govorilo se o zemljotre-
su u planinama koji je uništio zatvor i oslobodio mnoge opasne kriminalce.
Srce poče luđački da mu udara. Sveštenik zna ko sam! Osetio je nešto što
nije već dugo vremena. Sram. Krivicu. Pratio ih je strah da će ga uhvatiti.
Skoči iz kreveta. Kuda da pobegnem?
"Dela apostolska", začu se glas sa vrata.
Duh se okrenu, preplašen.
Dok je ulazio u sobu, mladi sveštenik se smešio. Na nosu mu se nalazio
čudan zavoj, a u ruci je držao staru Bibliju. "Našao sam ti jednu na francu-
skom. Obeležio sam ti poglavlje."
Nesiguran, duh uze Bibliju i pogleda poglavlje koje sveštenik bese obe-
ležio.
Glava 16.
Stihovi su govorili o zatvoreniku po imenu Sajlas koji je ležao nag i pre-
tučen u svojoj ćeliji, pevajući u slavu Boga. Kada je došao do stiha 26, ukoči
se od šoka.
"...A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički;
i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi."
Podiže pogled ka svešteniku.
Sveštenik se toplo smešio. "Od sada, prijatelju, ako nemaš drugo ime,
zvaću te Sajlas."
Duh klimnu odsutno. Sajlas. Dobio je telo. Zovem se Sajlas.
"Vreme je za doručak", nastavi sveštenik. "Biće ti potrebna snaga ukoli-
ko ćeš mi pomagati da izgradim ovu crkvu."
Šest hiljada metara iznad Mediterana, avion Alitalije na letu broj 1618
poskakivao je od turbulencije, što je- putnike leralo na nervozno meškoljenje.

60 ^ Den Braun
Biskup Aringarosa jedva daje to primećivao. Misli su mu bile okrenute ka
budućnosti sekte Opus Dei. Nestrpljiv da sazna kako se odvijaju planovi u
Parizu, poželeo je da nazove Sajlasa. Ali nije mogao. Učitelj se pobrinuo za to.
"To je zbog vaše lične bezbednosti", objasnio je Učitelj, govoreći engleski
sa francuskim akcentom. "Znam dovoljno o elektronskoj komunikaciji, pri-
sluškivanju i presretanju. Posledice bi mogle biti pogubne po vas."
Aringarosa je znao daje u pravu. Učitelj se činio kao izuzetno oprezan čo-
vek. Aringarosi nije otkrio svoj identitet, a ipak se pokazao kao čovek koga
je vredelo slušati. Naposletku, nekako je dolazio do veoma poverljivih infor-
macija. Imena četiri najviša člana bratstva! To je jedan od podviga koji je
ubedio biskupa daje Učitelj zaista sposoban.
"Biskupe", rekao mu je Učitelj, "sve sam sredio. Da bi moj plan uspeo,
morate dopustiti Sajlasu da odgovara samo meni tokom nekoliko dana. Vas
dvojica nećete razgovarati. Komuniciraću sa njim preko poverljivih kanala."
"Odnosićete se prema njemu sa poštovanjem?"
"Čovek od vere zaslužuje najviše poštovanje."
"Odlično. U tom slučaju, razumem. Sajlas i ja nećemo razgovarati dok
se sve ne okonča."
"To činim kako bih zaštitio vaš identitet, Sajlasov identitet i sopstveni
ulog."
"Vaš ulog?"
"Biskupe, ukoliko vas vaša žudnja da budete u toku odvede u zatvor, ne-
ćete moći da mi platite moju cenu."
Biskup se nasmeši. "Dobro rečeno. Naše su želje usaglašene. Neka vam
je Bog u pomoći."
Dvadeset miliona evra, mislio je biskup, gledajući sada kroz prozor avio-
na. Približno isto toliko u američkim dolarima. Sitnica u poređenju sa nečim
toliko moćnim.
Ponovo je bio siguran da Sajlas i Učitelj neće podbaciti. Novac i vera bili
su snažna motivacija.

ta/UE 11
5) 17 ne plaisanterie numerique?" Bezu Faš bio je crven od besa, zureći u
U Sofi Nevo u neverici. Numerička šala? "Vaša profesionalna procena
Sonijerove šifre jeste daje to neka vrsta matematičke pošalice?"
Faš nije shvatao drskost ove žene. Ne samo daje upala bez dopuštenja,
nego je sada još i pokušavala da ga ubedi da je Sonijer, u poslednjim trenu-
cima svog života, bio inspirisan da napravi matematički štos?
"Ova šifra", objasni Sofi na brzom francuskom, "jednostavna je do apsurda.
Žak Sonijer je morao znati da ćemo je odmah prozreti." Ona izvuče komadić
papira iz džepa džempera i predade ga Fašu. "Ovo je rešenje."
Faš pogleda karticu.
1-1-2-3-5-8-13-21
"To je to?" prasnu on. "Samo ste poredali brojeve od manjih ka većim!"
Sofije imala još i drskosti da mu uputi samozadovoljan osmeh. "Upravo
tako."
Fašov glas se snizi do grlenog rezanja. "Agente Nevo, nemam predstavu
šta do đavola ovim nameravate da postignete, ali vam savetujem da to postig-
nete što pre." On baci nestrpljiv pogled na Langdona, koji je stajao u blizini,
telefona pritisnutog na uho. Očigledno je još uvek slušao telefonsku poruku
iz ambasade Sjedinjenih Država. Na osnovu Langdonovog prebledelog lica,
Faš je znao da su vesti loše.
"Kapetane", reče Sofi, opasno prkosnim tonom, "sled brojeva koji imate
u ruci slučajno predstavlja jednu od najpoznatijih matematičkih progresija u
istoriji."
Faš nije ni znao daje postojala neka poznata matematička progresija, ali
je bio sasvim siguran da mu se Sofin ležeran ton ne sviđa.
"Ovo je Fibonačijev niz", objasni ona, pokazujući glavom na parče pa-
pira u Fašovoj raci. "Progresija u kojoj je svaki član jednak zbiru prethodna
dva člana."
Faš je proučavao brojeve. Svaki član je zaista bio zbir prethodna dva, pa
ipak nije mogao ni da pretpostavi od kakve je važnosti sve to za Sonijerov
slučaj.
"Matematičar Leonardo Fibonači došao je do ovog niza brojeva u trinae-
stom veku. Očigledno ne može biti slučajnost da svi brojevi koje je Sonijer
napisao na podu pripadaju Fibonačijevom čuvenom nizu."
Faš je nekoliko trenutaka zurio u mladu ženu. "Dobro, ukoliko to nije slu-
čajnost, da li biste mi rekli zašlo je Sonijer lo uradio. Staje želeo da kaže?
Šta to znači?'

62 •£? Den Braun
Ona slegnu ramenima. "Apsolutno ništa. U tome je poenta. To je jedno-
stavna kriptografska šala. Kao da uzimate reci iz čuvene pesme i nasumice
ih redate da biste videli da li će iko prepoznati šta odabrane reci imaju zajed-
ničko."
Faš preteći koraknu ka njoj, tako da mu se lice našlo na samo nekoliko
centimetara od njenog. "Iskreno se nadam da imate mnogo bolje objašnjenje
od tog"
Sofine nežne crte postaše zapanjujuće oštre kad se nagnula ka njemu.
"Kapetane, imajući na umu šta rizikujete večeras, mislila sam da ćete ceniti
saznanje da se Zak Sonijer možda igra sa vama. Očigledno to nije slučaj.
Obavestiću direktora Kriptografije da vam više nisu potrebne naše usluge."
Rekavši to, ona se okrenu na petama i marširajući ode putem kojim je
došla.
Zaprepašćen, Faš je posmatrao kako nestaje u tami. Je li ona poludela?
Sofi Nevo je upravo postavila novu definiciju profesionalnog samoubistva.
Faš se okrenu ka Langdonu koji je još telefonirao, zabrinutiji nego malo-
čas. Ambasada Sjedinjenih Država. Bezu Faš je prezirao mnoge stvari... ali
malo ih je izazivalo veći gnev od ambasade Sjedinjenih Država.
Faš i ambasador su ukrštali rogove redovno oko zajedničkih poslova drža-
ve - njihovo najčešće bojno polje bilo je sprovođenje zakona prema Ameri-
kancima u poseti. Gotovo svakodnevno je Sudska policija hapsila američke
studente na razmeni zbog posedovanja droga, američke poslovne ljude zbog
unajmljivanja maloletnih prostitutki, američke turiste zbog krađe ili uništa-
vanja imovine. Po zakonu, Američka ambasada je mogla da interveniše i iz-
ruči okrivljene građane Sjedinjenim Državama, gde ne bi dobili više od ne-
koliko packi.
I ambasada je bez izuzetka upravo to i radila.
U emasculation de la Police Judiciaire, tako je to Faš nazivao. Pariš
Match je u skorije vreme objavio strip koji je prikazivao Faša kao policij-
skog psa koji pokušava da ugrize američkog kriminalca, ali ne može da ga
dohvati jer je vezan za Američku ambasadu.
Ne večeras, Faš je rekao sam sebi. Suviše se toga rizikuje.
Kad je Robert Langdon prekinuo vezu, izgledao je bolesno.
"Da li je sve u redu?" upita Faš.
Langdon slabašno odmahnu glavom.
Loše vesti od kuće, oseti Faš, primećujući, dok je uzimao telefon, da se
Langdon preznojio.
"Nesreća", promuca Langdon, gledajući Faša sa čudnim izrazom na licu.
"Prijatelj..." Oklevao je. "Moraću da otputujem kući odmah ujutro."
Faš nije sumnjao da je šok na Langdonovom licu iskren, pa ipak je osetio
još nešto, kao da udaljeni strah iznenada počinje da svetluca u očima Ame-

Da Vinčijev kod •&» 63
rikanca. "Žao mi je što to čujem", reče Faš, pomno posmatrajući Langdona.
"Želite li da sednete?" Pokaza na jednu od klupa za posetioce galerije.
Langdon odsutno klimnu glavom i načini nekoliko koraka ka klupi. Za-
stade, svakog trenutka sve zbunjeniji. "U stvari, mislim da bih da odem do
toaleta."
Faš se u sebi namršti zbog odlaganja. "Toalet. Naravno. Hajde da napra-
vimo pauzu od nekoliko minuta." On pokaza niz dug hodnik u pravcu iz
kojeg su došli. "Toaleti su tamo, u pravcu kustosove kancelarije."
Langdon je oklevao, okrećući se u suprotnom smeru, ka drugom kraju
hodnika Velike galerije. "Mislim da se tamo nalazi mnogo bliži toalet."
Faš uvide daje Langdon u pravu. Bili su na dve trećine puta niz hodnik,
i Velika galerija se završavala parom toaleta. "Da pođem sa vama?"
Langdon odmahnu glavom, već zalazeći dublje u galeriju. "Nema potre-
be. Želeo bih da budem sam nekoliko trenutaka."
Faša nije oduševljavala pomisao da Langdon sam luta hodnikom, ali ga je
tešilo to stoje znao daje Velika galerija šlepa ulica čiji se jedini izlaz nala-
zio na drugom kraju - kapija ispod koje su ušli. Iako su francuska protivpo-
žarna pravila nalagala nekoliko požarnih stepenica za slučaj opasnosti za ova-
ko velik prostor, te su požarne stepenice bile automatski blokirane kada je
Sonijer aktivirao sigurnosni sistem. Istina, taj sistem je sada poništen, što je
otključalo požarne stepenice, ali to nije imalo značaja - spoljašnja vrata bi,
ukoliko bi se otvorila, aktivirala protivpožarni alarm. Pored toga, napolju
su čekali agenti Sudske policije. Langdon nije nikuda mogao bez Fašovog
dopuštenja.
"Moram da se vratim do kancelarije gospodina Sonijera za trenutak",
reče Faš. "Molim vas da odmah dođete do mene, gospodine Langdon. O
mnogo čemu moramo da razgovaramo."
Langdon mahnu bez reci dok je nestajao u tami.
Okrećući se, Faš ljutito odmaršira u suprotnom smeru. Kada je došao do
kapije, provukao se ispod, izašao iz Velike galerije, odmakao niz hodnik i
uleteo u komandni centar u Sonijerovoj kancelariji.
"Ko je dao odobrenje da se Sofi Nevo pusti u ovu zgradu!" urlao je Faš.
Kole je odgovorio prvi. "Reklaje stražarima napolju daje resila šifru."
Faš se osvrte oko sebe. "Je li otišla?"
"Nije sa vama?"
"Otišla je." Faš baci pogled na zamračeni hodnik. Očigledno, Sofi nije
bila raspoložena da zastane i proćaska sa drugim službenicima dok je napu-
štala zgradu.
Za trenutak, Faš pomisli da radiom pozove čuvare na međuspratu i kaže
im da zaustave Sofi i dovukli je natrag pre nego što stigne da napusti zgradu.
Potom malo bolje razmisli. To je govorio samo njegov ponos... hteo je da
njegova bude poslednja. Dovoljno mu je ometanja za noćas

64
Den Braun
Pozabavi se agentom Nevo kasnije, rekao je sam sebi, unapred se radu-
jući što će je otpustiti.
Potiskujući Sofi s uma, Faš se za trenutak zagleda u minijaturnog viteza na
Sonijerovom radnom stolu. Potom se ponovo okrete ka Koleu. "Imate li ga?"
Kole kratko klimnu i okrenu laptop ka Fašu. Crvena tačka se jasno vi-
dela na planu Muzeja, trepćući ravnomerno u prostoriji obeleženoj kao
TOILETTES PUBLIQUES.
"Dobro", reče Faš, paleći cigaretu i odlazeći u hodnik. "Moram da tele-
foniram. Pazite prokleto dobro da Langdon ne ode dalje od toaleta."

EOOLJNUE IZ
Robert Langdon je zbunjeno koračao ka kraju Velike galerije. Iznova i iz-
nova mu se u sećanju vrtela Sofina telefonska poruka. Na kraju hodnika,
osvetljeni znaci sa međunarodno prepoznatljivim figurama - nalepnicama
za toalete, vodili su u lavirint pregradaka.
Pronašavši vrata muškog toaleta, Langdon uđe i pritisnu prekidač za
svetio.
Prostorija je bila prazna.
Prišavši lavabou, ispljuska se hladnom vodom po licu i pokuša da se raz-
budi. Oštra fluorescentna svetla odbleskivala su od golih pločica, a čitava
prostorija imala je miris amonijaka. Dok se brisao peškirom, vrata toaleta
iza njega se uz škripu otvoriše. Okrete se.
Sofi Nevo ušla je u prostoriju, zelenih očiju ispunjenih strahom. "Hvala
bogu da ste došli. Nemamo mnogo vremena."
Langdon je stajao pored lavaboa, zureći u neverici u šifranta Sudske
policije, Sofi Nevo. Samo nekoliko minuta ranije, Langdon je slušao njenu
telefonsku poruku i mislio kako je šifrantkinja verovatno luda. Ipak, što je
više slušao, više je osećao da Sofi Nevo govori iskreno. Nemojte reagovati
na ovu poruku. Samo mirno slušajte. Trenutno ste u opasnosti. Pažljivo pra-
tite moja uputstva. Ispunjen nesigurnošću, Langdon je odlučio da učini upra-
vo onako kako mu je Sofi savetovala. Rekao je Fašu da se telefonska poruka
odnosila na povređenog prijatelja kod kuće. Potom je zatražio da ode do toa-
leta na kraju Velike galerije.
Sofi je sada stajala ispred njega, još uvek pokušavajući da dođe do daha.
Pod fluorescentnim svetlom Langdon sa iznenađenjem otkri da se iza njenog
strogog izgleda kriju neočekivano blage crte lica. Jedino joj je pogled bio
oštar, a takva je jukstapozicija u njegovom sećanju prizivala prizore više-
slojnog Renoarovog portreta... zamagljenog ali jasnog, sa smelošću koja je
zadržavala svoj pokrov misterije.
"Želela sam da vas upozorim, gospodine Langdon..." poče Sofi, još uvek
/.udno hvatajući vazduh, "da se nalazite sous surveillance cachee. Pod pri-
smotrom." Dok je govorila, njen engleski sa akcentom odzvanjao je, pa joj
je glas dobijao izvesnu šupljinu.
"Ali... zašto?" upita Langdon. Sofi mu je već objasnila preko telefona, ali
je potvrdu želeo sa njenih usana.
"Zato šio ste", reče ona, koraknuvši ka njemu, "vi Fašov glavni osumnji-
čeni za ovaj zločin."

66 •&» Den Braun
Langdon bese pripremljen na te reci, pa ipak su mu sada zvučale još be-
smislenije. Prema onome što je Sofi rekla, Langdon nije bio pozvan u Luvr te
noći kao simbolog, nego kao osumnjičeni, i trenutno je bio, ne znajući, meta
jedne od omiljenih metoda ispitivanja Sudske policije — surveillance cachee
- veste obmane pri kojoj bi policija mirno pozvala osumnjičenog na mesto
zločina i ispitala ga u nadi da će postati nervozan i greškom se odati.
"Pogledajte u levi džep sakoa", reče Sofi. "Pronaći ćete dokaz da vas drže
na oku."
Langdon oseti kako oprez u njemu raste. Da pogledam u džep? Zvučalo
je kao neki jeftin trik.
"Samo pogledajte."
Zbunjen, Langdon posegnu u levi džep svog sakoa od tvida - onaj koji
nikada nije upotrebljavao. Pipajući, nije pronašao ništa. Sta si zaboga oče-
kivao? Počeo je da se pita da li je, možda, Sofi ipak luda. Tada mu se prsti
očešaše o nešto. Malo i čvrsto. Hvatajući sićušni predmet prstima, Langdon
ga izvuče i zaprepašćeno pogleda. Bio je to metalni disk u obliku dugmeta,
veličine baterije za ručni sat. Nikada ga pre nije video. "Sta..."
"GPS uređaj", objasni Sofi. "Javlja svoju lokaciju satelitu globalnog siste-
ma za pozicioniranje koji nadgleda Sudska policija. Koristimo ih za praćenje.
Precizan je do u pola metra bilo gde na kugli zemaljskoj. Imaju vas na elek-
tronskom povocu. Agent koji je došao po vas u hotel ubacio vam gaje u džep
pre nego što ste izašli iz sobe."
Langdon se u mislima vrati u hotelsku sobu... tuširanje na brzinu, obla-
čenje, agent Sudske policije koji mu ljubazno pridržava sako dok napuštaju
sobu. Unutra je sveže, gospodine Langdon, rekao je agent. Proleče u Pari-
zu nije sasvim onakvo kakvim ga vaša pesma predstavlja. Langdon mu je
zahvalio i ogrnuo sako.
Pogled Sofinih maslinastih očiju bio je pronicljiv. "Nisam vam ranije re-
kla za 'bubicu' jer nisam htela da proverite džep pred Fašom. On ne sme znati
da ste je pronašli."
Langdon nije imao predstavu šta da kaže na to.
"Obeležili su vas zato što su mislili da biste mogli pobeći." Ona zastade.
"Zapravo, nadali su se da ćete pobeći; to bi samo potvrdilo vašu krivicu."
"Zašto bih bežao!" uzviknu Langdon. "Nevin sam!"
"Faš ne misli tako."
Ljutito, Langdon odmaršira do korpe za otpatke u nameri da baci bubicu
za praćenje.
"Ne!" Sofi ga zgrabi za ruku i zaustavi ga. "Ostavite je u džepu. Ako je ba-
cite, signal će prestati da se kreće i znaće da ste je pronašli. Jedini razlog što
vas je Faš pustio samog jeste taj što zna gde ste. Ako pomisli da ste otkrili..."
Sofi nije završila rečenicu. Umesto toga, istrgnu mali disk iz Langdonove

Da Vinčijev kod ♦*» 67
ruke i ubaci ga natrag u džep njegovog sakoa od tvida. "Bubica ostaje uz vas.
Barem za sada."
Langdon bese izgubljen. "Do đavola, na osnovu čega Faš veruje da sam
ja ubio Zaka Sonijera!"
"Ima prilično ubedljive razloge." Sofino lice bese smrknuto. "Postoji do-
kaz koji još niste videli. Faš gaje dobro sakrio od vas."
Langdon je mogao jedino da zuri u nju.
"Sećate li se tri reda teksta koji je Sonijer ispisao na podu?"
Langdon klimnu. Te brojke i reci su mu se urezali u sećanje.
Sofin glas se pretvori u šapat. "Na žalost, to što ste videli nije ćela poruka.
Postojao je i četvrti red koji je Faš fotografisao i potom obrisao pre nego što
ste vi stigli."
Iako je znao da se rastvorljivo mastilo vodenog markera veoma lako može
izbrisati, nije mogao ni da pretpostavi zašto bi Faš to učinio.
"Poslednji red", reče Sofi, "bilo je nešto što Faš nije želeo da vidite." Ona
zastade. "Barem dok ne završi sa vama."
Sofi izvadi iz džepa svog džempera kompjuterski odštampanu fotografiju
i poče daje ispravlja. "Faš je snimke sa mesta zločina poslao večeras u Ode-
Ijenje za kriptologiju u nadi da ćemo otkriti šta Sonijerova poruka znači. Ovo
je fotografija kompletne poruke." Pružila je stranicu Langdonu.
Zbunjen, Langdon pogleda snimak. Fotografija je u krupnom planu pri-
kazivala svetleću poruku na parketu poda. Poslednji red poruke pogodio je
Langdona poput udarca u stomak.
13-3-2-21-1-1-8-5
O, rana davi,
l'1 Al' demon zlo čini!
P.S. Pronađi Roberta Langdona

POGUMJE13
Nekoliko sekundi Langdon je u čudu zurio u fotografiju Sonijerovog post-
skriptuma. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Izgledalo mu je da se pod po-
mera pod nogama. Sonijer je ostavio postskriptum sa mojim imenom? Ni u
najluđim snovima Langdon se tome ne bi nadao.
"Da li sada razumete", upita Sofi, dok joj se u očima čitala žurba, "zastoje
Faš naredio da vas večeras dovedu ovamo, i zašto ste vi glavni osumnjičeni?"
Jedino što je Langdon tog trenutka razumeo jeste razlog Fašovog samo-
zadovoljstva kada je Langdon pretpostavio da bi Sonijer optužio svog ubicu
po imenu.
Pronađi Roberta Langdona.
"Zašto bi Sonijer napisao tako nešto?" upita Langdon, dok mu se zbunje-
nost pretvarala u gnev. "Zašto bih ja ubio Zaka Sonijera?"
"Faš tek treba da otkrije motiv, ali snimao je čitav razgovor sa vama ve-
čeras nadajući se da biste mu ga vi mogli otkriti."
Langdon zausti, ali ipak ne reče ništa.
"Nosi minijaturni mikrofon", objasni Sofi. "On je povezan sa predajnikom
u njegovom džepu koji šalje signal u komandni centar."
"To nije moguće", promuca Langdon. "Ja imam alibi. Posle predavanja
sam otišao pravo u hotel. Možete proveriti na recepciji."
"Faš je već proverio. Njegov izveštaj kaže da ste zatražili ključ od recep-
cionara u deset i trideset. Na nesreću, ubistvo se desilo nešto malo pre jeda-
naest. Lako ste mogli neopaženo izaći iz sobe."
"To je ludost! Faš nema nikakvih dokaza!"
Sofine oči se razrogačiše kao da govore: Nema dokaza? "Gospodine
Langdon, vaše ime je ispisano na podu pored lesa, a Sonijerov planer poka-
zuje da ste bili sa njim nekako baš u vreme ubistva." Ona zastade. "Faš ima
više nego dovoljno dokaza da vas privede radi ispitivanja."
Langdon iznenada pomisli da mu treba advokat. "Ja to nisam uradio."
Sofi uzdahnu. "Ovo nije američka televizija, gospodine Langdon. U Fran-
cuskoj, zakoni štite policiju, a ne kriminalce. Na nesreću, u ovom slučaju,
treba uzeti u obzir i medije. Žak Sonijer je bio veoma istaknuta i omiljena
ličnost u Parizu, i njegovo ubistvo će biti glavna vest ujutro. Faš će se naći
pod stalnim pritiskom da da izjavu, a mnogo bolje će izgledati ako bude imao
osumnjičenog u pritvoru. Bili krivi ili ne, Sudska policija će vas sasvim sigur-
no zadržati dok ne razjasne šta se zapravo dogodilo."
Langdon se osećao popni životinje u kavezu. "Zašto mi sve ovo govorile?"

Da Vinčijev kod «^» 69
"Zato što, gospodine Langdon, ja verujem da ste nevini." Sofi za trenu-
tak odvrati pogled, a potom ga ponovo pogleda u oči. "I zato što sam delom
ja kriva što ste u nevolji."
"Molim? Vaša je krivica što je Sonijer pokušao da mi smesti?"
"Sonijer nije pokušao da vam smesti. To je greška. Poruka sa poda name-
njena je meni."
Langdonu je trebao minut da to svari. "Molim?"
"Ta poruka nije namenjena policiji. Napisao ju je za mene. Sve je uradio
na brzinu i jednostavno nije shvatio kako će to izgledati policiji." Ona zasta-
de. "Numerička šifra je besmislena. Sonijer ju je napisao kako bi bio siguran
da će se u istragu uključiti kriptografi, i kako bih ja odmah znala šta mu se
dogodilo."
Langdonu su stvari postajale sve manje jasne. Da lije ili ne Sofi Nevo si-
šla sa uma bilo je ovog trenutka otvoreno pitanje, ali je sada barem razumeo
zašto je pokušavala da mu pomogne. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Oči-
gledno je verovala da joj je kustos ostavio šifrovani postskriputum da bi pro-
našla Langdona. "Ali zašto mislite daje poruka namenjena vama?"
"Skica po Vitruviju", odgovori jednostavno. "Taj crtež je oduvek bio moje
omiljeno Da Vinčijevo delo. Večeras gaje Sonijer upotrebio da privuče moju
pažnju."
"Čekajte. Kažete daje kustos znao koje je vaše omiljeno umetničko delo?"
Ona klimnu glavom. "Izvinite. Sve ovo vam govorim bez reda. Zak So-
nijer i ja..."
Sofin glas utihnu i Langdon primeti u njemu iznenadnu tugu, bolnu pro-
šlost, kako provejava ispod površine. Sofi i Zak Sonijer su očigledno bili u
nekoj posebnoj vezi. Langdon je posmatrao lepu ženu pred sobom, u potpu-
nosti svestan činjenice da su stariji ljudi u Francuskoj često imali mlade lju-
bavnice. Ipak, Sofi Nevo nekako nije ličila na "metresu".
"Pre deset godina smo se razišli", reče Sofi, sada šapatom. "Od tada je-
dva da smo progovorili. Noćas, kada je Kriptologija primila vest daje ubijen
i kada sam videla snimke njegovog tela i tekst na podu, shvatila sam da je
pokušavao da mi pošalje poruku."
"Zbog Skice po VitruvijuT
"Da. I zbog slova P.S."
"PostskriptumV
Ona odmahnu glavom. "P.S. su moji inicijali."
"Ali vi se zovete Sofi Nevo."
Ona skrenu pogled. "P.S. je nadimak koji mi je dao kada sam živela sa
njim." Ona pocrvene. "To je skraćeno od Princeza Sofi."
Langdon ne odgovori.
"Smesno, znam", reče ona. "Ali to se dešavalo pre mnogo godina. Kada
<mm bila mala."

70 *&? Den Braun
"Poznavali ste ga kada ste bili deteT'
"Jako dobro", reče ona, dok su joj se oči punile suzama. "Žak Sonijer mi
je bio deda,"

EofflJNUE 14
de je Langdon?" upita Faš, izbacujući poslednji dim cigarete dok je ula-
zio u komandni centar.
"Još uvek u toaletu, gospodine." Poručnik Kole je očekivao to pitanje.
Faš zagunđa. "Vidim da mu se ne žuri."
Kapetan je posmatrao GPS tačku preko Koleovog ramena, i Kole je goto-
vo mogao čuti kako se točkici okreću. Faš se opirao porivu da ode i proveri
Langdona. U idealnim uslovima, subjektu praćenja se omogućavalo maksi-
malno vreme i sloboda, kako bi se uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti. Lang-
don se mora vratiti sopstvenom voljom. Ipak, prošlo je već gotovo deset
minuta.
Suviše vremena.
"Ima li šanse da nas je otkrio?" upita Faš.
Kole odmahnu glavom. "Još uvek vidimo male pokrete u toaletu, bubica
je očito još uvek na njemu. Možda mu nije dobro? Da nas je razotkrio otara-
sio bi se bubice i pokušao da pobegne."
Faš pogleda na sat. "Dobro."
Ipak je bio zabrinut. Čitavo veče je Kole osećao daje kapetan neuobiča-
jeno napet. Uvek smiren i postojan pod pritiskom, Faš kao da je te noći
dopustio emocijama da se umešaju.
Ne čudi me, mislio je Kole. Fašuje očajnički potrebno ovo hapšenje. Ne-
davno su Vlada i mediji otvoreno kritikovali Fašovu agresivnu taktiku, nje-
I'.KVC sukobe sa stranim ambasadama i preveliki budžet za najnoviju tehno-
Inviju. Noćašnje hapšenje Amerikanca u velikom stilu zasigurno bi ućutkalo
nnc- koji su ga kritikovali, pomažući mu tako da osigura svoj položaj za ne-
koliko narednih godina, sve dok ne bude mogao da se povuče sa pozama-
šnom penzijom. Bog zna da mu je penzija potrebna, mislio je Kole. Fašova
predanost tehnologiji naudila mu je kako poslovno tako i privatno. Pričalo
sr da je pre nekoliko godina Faš investirao čitavu svoju ušteđevinu u neku
tehnološku novotariju i daje izgubio i košulju sa leđa. A Faš je čovek koji
nosi samo najfinije košulje.
Noćas je još uvek bilo vremena. Neobično uplitanje Sofi Nevo, iako ne-
siećno, samo ga je okrznulo. Ona je otišla, a Faš je još uvek imao karte u ruci.
Tok je trebalo da obavesti Langdona daje njegovo ime bilo napisano na podu
pored žrtve. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Reakcija Amerikanca na taj
mali dokaz zaista će mnogo otkriti.

72
Den Braun
"Kapetane?" zvao ga je jedan od agenata Sudske policije sa drugog kra-
ja kancelarije. "Mislim daje bolje da preuzmete ovaj poziv." Pružao mu je
slušalicu, zabrinutog izraza.
"Ko je to?" upita Faš.
Agent se namršti. "Direktor Odeljenja kriptografije."
"I?"
"Radi se o Sofi Nevo, gospodine. Nešto nije u redu."

ta/UE 13
Bilo je vreme.
Sajlas se osećao jakim dok je izlazio iz crnog audija, a noćni povetarac
se igrao njegovom širokom odorom. Vetrovi promene osete se u vazduhu.
Znao je da će zadatak koji gaje čekao zahtevati više umešnosti nego snage,
i stoga pištolj bese ostavio u kolima. Hekler i koh USP 40 sa trinaest metaka
dobio je od Učitelja.
Oružju smrti nije mesto u Božjoj kući.
Trg Sen-Sulpis ispred velike crkve bio je prazan u ovo doba, a jedine
vidljive duše na drugom kraju trga behu dve maloletne prostitutke koje su
se nudile okasnelim turistima. Njihova privlačna tela izazivala su poznatu
žudnju u Sajlasovim bedrima. Butine mu se instinktivno zgrčiše i bodljikavi
pojas od kostreti bolno mu se useče u meso.
Pohota istog trenutka ispari. Već godinama se Sajlas predano odricao sek-
sualnih uživanja. Bio je to Put. Znao je da mnogo toga žrtvuje za Opus Dei,
ali je mnogo više dobio za uzvrat. Zavet na celibat i odricanje od ličnih doba-
ra teško da su bili žrtva. Imajući u vidu siromaštvo iz kojeg je potekao i sek-
sualne užase koje je izdržao u zatvoru, celibat je bio dobrodošla promena.
Sada, vrativši se u Francusku po prvi put od kako su ga uhapsili i otpre-
mili u zatvor u Andori, Sajlas je osećao kako ga domovina iskušava, izvla-
čeći nasilna sećanja iz njegove duše koja se bese iskupila. Ponovo si rođen,
podseti samoga sebe. Njegova današnja služba Bogu zahtevala je greh ubi-
stva, žrtva koju će morati zauvek da zadrži u sebi.
Mera tvoje vere je mera bola koji možeš da izdržiš, rekao mu je Učitelj.
Sajlasu bol nije bio stran i goreo je od nestrpljenja da se dokaže pred Učite-
ljem, onim koji gaje uverio da se upravlja prema nalozima više sile.
"Hago la obra de Dios", prošaputa Sajlas, krećući se ka ulazu u crkvu.
Zastajući u senci masivnih vrata, on duboko uzdahnu. Sve do tog trenut-
ka nije u potpunosti shvatao šta se sprema da uradi i šta ga čeka unutra.
Ključni kamen. On će nas dovesti do našeg konačnog cilja.
Podiže avetinjski bledu pesnicu i zalupa tri puta po vratima.
Nekoliko trenutaka kasnije, zasuni na ogromnom drvenom portalu poče-
še da se pomeraju.

PofflJNUE 16
Sofi nije tačno znala koliko će trebati Fašu da shvati da nije napustila zgra-
du. Videvši daje Langdon očigledno suviše uzbuđen, Sofi se pitala da li
je učinila pravu stvar kada gaje saterala ovde u toalet.
Sta sam drugo mogla da radim ?
Setila se tela svog dede, nagog i sa širom raširenim nogama i rukama na
podu. Postojalo je vreme kada joj je značio sve na svetu - pa ipak se noćas
iznenadila što ga gotovo i nije žalila. Žak Sonijer je u stvari za nju bio stra-
nac. Njihova veza je pukla u sekundi, jedne martovske večeri kada su joj bile
dvadeset i dve godine. Pre deset godina. Sofi se bese vratila nekoliko dana
ranije sa poslediplomskih studija u Engleskoj i greškom zatekla dedu u ne-
čemu što očigledno nije trebalo da vidi. Bio je to prizor u koji jedva da je i
danas verovala.
Da nisam videla sopstvenim očima...
Suviše se stidela i suviše je bila zapanjena da bi izdržala dedine mučne
pokušaje da objasni. Smesta se odselila, uzevši ušteđeni novac i iznajmila
mali stan sa cimerima. Zaklela se da nikada nikome neće reći staje videla.
Dedaje očajnički pokušavao da dopre do nje, slao joj poruke i pisma, pre-
klinjući je da se sastanu kako bi joj objasnio. Kako da joj objasni!? Sofije
odgovorila samo jednom - da mu zabrani daje ikada više pozove ili pokuša
da se nađe sa njom u javnosti. Plašila se da bi njegovo objašnjenje bilo uža-
snije od samog događaja.
Neverovatno, ali Sonijer nikada nije odustao. Deset godina joj je pisao
uporno i sada su ta pisma stajala neotvorena u fioci njenog toaletnog stola.
Dedi je služilo na čast što se nikada nije oglušio o njenu zabranu i nazvao je.
Sve do danas poslepodne.
"Sofi?" Glas mu je zvučao zapanjujuće umorno na njenoj sekretarici. "Po-
stupao sam u skladu sa tvojom željom toliko dugo... i boli me što te zovem,
ali moram da razgovaram sa tobom. Nešto strašno se dogodilo."
Stojeći u kuhinji svog pariškog stana, Sofi prođoše žmarci kad gaje po-
novo čula, nakon svih tih godina. Njegov nežan glas vratio je čitavu plimu
uspomena iz detinjstva.
"Sofi, molim te saslušaj me." Govorio joj je na engleskom, kao što je
uvek radio kada je bila mala. Vežbaj francuski u školi. Vežbaj engleski kod
kuće. "Ne možeš se zauvek ljutiti na mene. Zar nisi pročitala pisma koja sam
ti slao svih ovih godina? Zar ne razumeš?" On zastade. "Moramo smesta da

Da Vinčijev kod *&> 75
razgovaramo. Molim te ispuni svom dedi ovu jednu želju. Pozovi me u Luvr.
Odmah. Verujem da smo ti i ja u velikoj opasnosti."
Sofi je zurila u telefonsku sekretaricu. U opasnosti? O čemu je on pričao?
"Princezo..." Dedin glas se gušio od osećanja koja Sofi nije mogla da
odredi. "Znam da sam krio stvari od tebe i znam da me je to koštalo tvoje
ljubavi. Ali bilo je to radi tvoje bezbednosti. Sada moraš da saznaš istinu.
Molim te, moram da ti kažem istinu o tvojoj porodici."
Iznenada, Sofije mogla da čuje otkucaje sopstvenog srca. O mojoj poro-
dici? Sofini roditelji su poginuli kada je imala svega četiri godine. Kola su
im sletela sa mosta u brzu reku. Njena baka i mlađi brat takođe su bili u ko-
lima, i u samo jednom trenutku izbrisana je čitava Sofina porodica. Imala je
isečke iz novina koji su to potvrđivali.
Njegove reci su učinile da bolni nalet čežnje jurne kroz njene kosti.
Moja porodica! U tom deliću sekunde. Sofi je videla prizore iz sna iz kojeg
se bezbroj puta budila kao mala: Moja porodica je živa! Vraćaju se kući! Ali,
baš kao u njenom snu, slike nestaše.
Tvoja porodica je mrtva, Sofi. Neće se vratiti kući.
"Sofi..." govorio je deda sa telefonske sekretarice. "Godinama sam čekao
da ti kažem. Čekao sam pravi trenutak, ali sada nema više vremena. Nazovi
me u Luvr. Čim ovo čuješ. Čekaću ovde čitave noći. Plašim se da smo oboje
u opasnosti. Ima toliko toga što treba da znaš."
Poruka se završila.
U tišini, Sofije stajala drhteći. Činilo se da su prošli minuti. Dok je raz-
mišljala o dedinoj poruci, samo jedna mogućnost je imala smisla, i ona shvati
njegovu pravu nameru.
Bio je to mamac.
Očigledno, njen deda je očajnički želeo daje vidi. Sve bi pokušao. Ga-
đenje koje je osećala prema njemu se produbi. Sofi se pitala da nije možda
oboleo od smrtonosne bolesti i odlučio da pokuša sve čega bi mogao da se
seti ne bi li je naterao da ga poslednji put poseti. Ako je bilo tako, mudro je
odabrao.
Moju porodicu.
Sada, dok je stajala u mraku toaleta u Luvru, Sofi je mogla da čuje odjek
telefonske poruke od tog poslepodneva. Sofi, možda smo oboje u opasnosti.
Pozovi me.
Nije ga pozvala. Niti je planirala da to uradi. Sada, međutim, njen skepti-
cizam bio je pred iskušenjem. Njen deda je ležao ubijen u svom sopstvenom
muzeju. I napisao je šifru na podu.
Šifru za nju. U to je bila sigurna.
Iako nije ra/.umela značenje poruke, Sofi je znala daje kodirana priroda
poruke dodatni doka/ da su reci nainenjene njoj. Sofina strast prema kripto-
vešlinn koju je posi'iloval.i bili su rezultat odrastanja sa Zakom So-

76«*.
Den Braun
nijerom - koji je i sam bio fanatik za šifre, igre reci i zagonetke. Koliko smo
samo nedelja proveli rešavajući kriptograme i ukrštene reci u novinama?
Kada joj je bilo dvanaest, Sofi je mogla da resi ukrštene reci u Mondu
bez ičije pomoći, a deda ju je usavršio u ukrštenim recima na engleskom,
matematičkim zagonetkama i zameni brojeva. Sofi ih je gutala. Naposletku
je svoju strast pretvorila u profesiju postavši šifrant za Sudsku policiju.
Noćas, kriptograf u njoj bio je primoran da se divi efikasnosti kojom je
njen deda upotrebio jednostavnu šifru da spoji dva potpuna stranca - Sofi
Nevo i Roberta Langdona.
Pitanje je zašto?
Na nesreću, iz zbunjenog pogleda u Langdonovim očima Sofi je videla
da Amerikanac nema ništa bolju ideju o tome od nje.
Sofi ponovo krenu u napad. "Vi i moj deda ste planirali da se nađete ve-
čeras. Zbog čega?"
Langdon je izgledao iskreno zbunjen. "Njegova sekretarica je zakazala
sastanak i nije navela nikakve posebne razloge, a ja nisam pitao. Pretposta-
vio sam daje čuo da ću držati predavanje o paganskoj ikonografiji u francu-
skim katedralama, da se interesovao za temu i mislio da bi bilo zabavno da
se nađemo na piću."
Sofi nije poverovala u to. Veza je bila labava. Njen deda je znao više o
paganskoj ikonografiji od bilo koga na svetu. Kao izuzetno povučen čovek,
ne bi baš uživao u ćaskanju sa nekim američkim profesorima ako za to nema
jako važan razlog.
Sofi duboko uzdahnu i ponovo poče. "Danas poslepodne me je deda na-
zvao i rekao mi je da smo on i ja u ozbiljnoj opasnosti. Da li vam to nešto
govori?"
Langdonove plave oči se sada smrknuše od zabrinutosti. "Ne, ali s obzi-
rom na to što se upravo dogodilo..."
Sofi klimnu. Imajući u vidu večerašnje događaje, bila bi luda kada se ne
bi uplašila. Osećajući se iscrpljeno, ona ode do malog prozora na drugom kra-
ju kupatila i bez reci pogleda kroz mrežu alarm-žice usađene u staklo. Bili
su visoko - najmanje dvanaest metara.
Uzdahnuvši, ona podiže pogled ka očaravajućoj panorami Pariza. Sa
njene leve strane, preko Sene, osvetljena Ajfelova kula. Pravo napred, Tri-
jumfalna kapija. A desno, visoko na talasastoj padini Monmartra, elegantna
arabeskna kupola Svetog Srca, čiji je uglačani kamen sijao belo poput sjaj-
nog svetilišta.
Ovde, u najzapadnijem kraju krila Denon, prostrana ulica ka Trgu Karu-
sel, postavljena u pravcu sever-jug, pružala se gotovo uz zgradu, a samo ju
je jedan uzani ivičnjak razdvajao od spoljašnjeg zida Luvra. Daleko ispod,
uobičajeni karavan gradskih kamiona noćne dostave lenjo je stajao, čekaju-
ći da se promeni svetio na semaforu. "Ne znam...", reče Langdon, prilazeći

Da Vinčijev kod «&» 77
joj. "Vaš deda očigledno nešto pokušava da nam kaže. Žao mije što sam od
tako male pomoći."
Sofi se okrete od prozora, osećajući iskreno žaljenje u Langdonovom
dubokom glasu. Čak i uz svu nevolju koja gaje snašla, očigledno je želeo
da joj pomogne. Učitelj u njemu, pomisli ona, pošto bese pročitala podatke
koje je Sudska policija imala o osumnjičenom. Naučnik koga je očito ljutilo
što nešto ne razume.
To nam je zajedničko, pomisli Sofi.
Kao šifrantkinja, Sofi je zarađivala za život tako što je pronalazila smisao
u naizgled besmislenim podacima. Noćas je najbolja pretpostavka koju je
smislila bila ta da Robert Langdon, znao on to ili ne, poseduje informacije
koje su njoj očajnički potrebne. Princezo Sofi, pronađi Roberta Langdona.
Koliko je jasnija mogla da bude poruka njenog dpde? Bilo joj je potrebno
više vremena sa Langdonom. Vremena da misli. Vremena da zajedno rese
ovu misteriju. Na nesreću, vreme im je isticalo.
Gledajući u Langdona, Sofi se odluči na jedini mogući korak. "Bezu Faš
će vas staviti u pritvor svakog trenutka. Mogu da vas izvedem iz ovog mu-
zeja, ali moramo odmah da delamo."
Langdonove oči se razrogačiše. "Hoćete da pobegneml"
"To je najpametnije što možete da uradite. Ako dopustite da vas Faš pri-
tvori, provešćete nedelje u francuskom zatvoru dok se Sudska policija i Ame-
rička ambasada budu borile za pravo da vam sude. Ali ako vas izvedemo
odavde i stignemo do ambasade, tada će vaša vlada zaštititi vaša prava dok
ne dokažemo da nemate nikakve veze sa ovim ubistvom."
Langdon nije bio ni izdaleka ubeđen. "Zaboravite! Faš ima naoružane
čuvare na svakom izlazu! Čak i ako pobegnem, bežanje će me učiniti još
sumnjivijim. Morate reći Fašu daje poruka na podu namenjena vama, i da
moje ime ne znači da sam ubica."
"To ću uraditi", reče Sofi brzo, "ali tek kad budete na sigurnom, u Ameri-
čkoj ambasadi. Ona je samo na oko kilometar i po odavde, a moja kola su
parkirana ispred muzeja. Baviti se Fašom odavde je suviše veliki rizik. Zar
ne shvatate? Faš se večeras posvetio dokazivanju vaše krivice. Jedini razlog
odlaganja vašeg hapšenja jeste to što se nadao da ćete reći ili učiniti nešto
što će potvrditi njegove sumnje."
"Upravo tako! Na primer, da pobegneml"
Mobilni telefon u džepu Sofinog džempera iznenada poče da zvoni. Ve-
rovatno Faš. Ona gurnu ruku u džep i isključi telefon.
"Gospodine Langdon", reče ona brzo, "moram da vam postavim posled-
nje pitanje." I možda čitava vaša budućnost zavisi od njega. "Poruka na podu
sasvim sigurno nije dokaz vaše krivice, pa ipak je Faš rekao našem timu daje
siguran da ste vi njegov čovek. Možete li se setiti bilo kog drugog razloga
/bog kojeg bi on bio ubeđen da ste vi krivi?"

78 «*♦
Den Braun
Langdon je ćutao nekoliko trenutaka. "Apsolutno nijednog."
Sofi uzdahnu. Što znači da Faš laže. Zašto, Sofi nije mogla ni da zamisli,
ali to nije bilo bitno ovog trenutka. Ostajala je činjenica daje Bezu Faš odlu-
čio da strpa Roberta Langdona iza rešetaka i to noćas, po svaku cenu. Sofi
je želela Langdona za sebe, i zato se nametalo samo jedno rešenje.
Moram da odvedeni Langdona u Američku ambasadu.
Okrećući se ka prozoru, Sofi pogleda kroz alarmnu žicu umetnutu u pro-
zorsko staklo, niz vrtoglavih dvanaest metara do pločnika ispod. Skok sa
ove visine bi Langdonu slomio noge. U najboljem slučaju.
Ipak, Sofi donese odluku.
Robert Langdon mora da pobegne iz Luvra, hteo to ili ne.

17
)}17 ako to mislite - ne javlja se?" Faš je bio u neverici. "Zovete je na mo-
li bilni, zar ne? Znam da ga nosi sa sobom."
Kole je već nekoliko puta pokušavao da dobije Sofi. "Možda joj se ispra-
znila baterija. Ili gaje isključila."
Faš je bio uznemiren još od telefonskog razgovora sa direktorom Kripto-
grafije. Nakon stoje spustio slušalicu, odmarširao je do Kolea i zahtevao da
mu telefonom pozovu agenta Nevo. Kole nije uspeo, i Faš se osećao kao lav
u kavezu.
"Zašto su zvali sa Kriptografije?" usudi se Kole da upita.
Faš se okrete. "Da nam kažu da nisu pronašli ništa na šta bi se rana koja
davi i demon koji čini zlo mogli odnositi."
"I to je sve?"
"Ne, identifikovali su brojeve kao Fibonačijev niz, ali sumnjaju daje to
beznačajno."
Kole je bio zbunjen. "Poslali su agenta Nevo da nam to kaže."
Faš odmahnu glavom. "Nisu poslali Sofi Nevo."
"Molim?"
"Direktor kaže daje, u skladu sa mojim naređenjem, okupio čitav tim da
pogleda slike koje sam im poslao. Kada je agent Nevo stigla, bacila je jedan
pogled na fotografije Sonijera i šifre i bez reci izašla iz kancelarije. Direktor
nije bio iznenađen njenim postupkom jer je razumljivo zašto su je fotografije
potresle."
"Potresle? Nikada ranije nije na slici videla mrtvog čoveka?"
Faš za trenutak ništa ne odgovori. "Nisam to znao, a izgleda da nije ni di-
rektor sve dok ga kolega nije obavestio, ali čini se daje Sofi Nevo unuka
Žaka Sonijera."
Kole je ostao bez reci.
"Direktoru nikada nije pomenula Sonijera, a on misli daje to zato što nije
htela nikakav povlašćen položaj zbog poznatog dede."
Nije ni čudo što su je fotografije potresle. Kole jedva daje mogao da za-
misli veću ironiju sudbine od ove koja je snašla mladu dešifrantkinju. Ipak,
njeni postupci nisu imali smisla. "Ali ona je očigledno prepoznala brojeve kao
Fibonačijev niz jer je došla ovamo i rekla nam to. Ne razumem zašto bi na-
pustila kancelariju a da nikome ne otkrije daje provalila šifru."
Kolcu je padao na um samo jedan scenario koji bi objasnio ovakav raz-
voj događaja: Sonijcr je napisao numeričku šifru na podu u nadi da će Faš

80 ♦&• Den Braun
uključiti kriptografe u istragu, a time i njegovu unuku. Što se ostatka poruke
tiče, da li je Sonijer na neki način komunicirao sa svojom unukom? Ako je-
ste, da li joj je ta poruka nešto govorila? I kako se u sve to uklapao Langdon?
Pre nego što je Kole stigao da o tome dalje razmišlja, tišinu napuštenog
muzeja razbio je alarm. Zvuk je dolazio iz Velike galerije.
"Alarm!" povika jedan od agenata, posmatrajući podatke koji su mu sti-
zali iz sigurnosnog centra Luvra. "Grande Galerie! Toilettes Messieurs!"
Faš se okrete ka Koleu. "Gde je Langdon?"
"Još uvek u toaletu!" Kole pokaza na trepćuću crvenu tačku na laptopu.
"Mora daje razbio prozor!" Kole je znao da Langdon neće daleko stići. Iako
su požarni propisi u Parizu nalagali da se prozori iznad petnaest metara visine
na javnim zgradama mogu razbiti u slučaju požara, izaći sa drugog sprata
Luvra bez merdevina i kuke bilo bi ravno samoubistvu. Takođe, na zapad-
nom kraju krila Denon nije bilo ni drveća ni trave koji bi ublažili pad. Ispod
prozora toaleta Trg Karusel se protezao u dve trake na svega pola metra od
spoljašnjeg zida. "Oh, bože", uzviknu Kole, posmatrajući monitor. "Langdon
ide ka ispustu prozora!"
Ali Faš je već bio u akciji. Istrgnuvši revolver manurin MR-93 iz futrole
pod pazuhom, kapetan je izjurio iz kancelarije.
Kole je u neverici pratio na ekranu kako trepćuća tačka izlazi na prozor-
ski sims i potom čini nešto potpuno neočekivano. Tačka se pomerila izvan
kruga zgrade.
Sta se dešava? pitao se. Da lije Langdon napolju na simsu ili...
"Isuse!" Kole skoči na noge kada se tačka otisnu dalje od zida. Činilo se
da signal za trenutak podrhtava, a potom se trepćuća tačka naglo zaustavi
oko devet metara izvan kruga zgrade.
Petljajući sa kontrolnim uređajima, Kole na ekranu izbaci plan Pariza i
ponovo podesi GPS. Zumirajući, sada je mogao da vidi tačan položaj s kojeg
je dopirao signal.
Više se nije kretao.
Ležao je nepomičan nasred Trga Karusel.
Langdon je skočio.

to/UE 18
Faš se sjurivao u Veliku galeriju dok je Koleov radio-prijemnik ječao da
nadjača udaljeni zvuk alarma.
"Skočio je!" urlao je Kole. "Vidim signal napolju, na Trgu Karusel! Iz-
van prozora toaleta! I uopšte se ne kreće! Isuse, mislim da se Langdon upra-
vo ubio!"
Faš je čuo reci, ali one nisu imale smisla. Nastavio je da trči. Činilo se da
hodnik nema kraja. Dok je trčao pored Sonijerovog tela, usmeri pogled na
pregrade na udaljenom kraju krila Denon. Alarm je sada postajao glasniji.
"Čekajte!" Koleov glas ponovo zaječa preko radija. "Pomera se! Bože,
živ je! Langdon se kreće!"
Faš je i dalje trčao, proklinjući dužinu hodnika sa svakim korakom.
"Langdon se brže kreće!" Kole je još uvek urlao preko radija. "Trči niz
Karusel. Čekajte... povećava brzinu. Kreće se suviše brzo!"
Stigavši do pregrada, Faš se provuče između njih, vide vrata toaleta i jurnu.
Voki-toki se sada jedva čuo zbog alarma. "Mora daje u kolima! Mislim
daje u kolima! Ne mogu da..."
Koleove reci je zaglušio alarm kad Faš konačno provali u muški toalet
sa uperenim revolverom. Mršteći se zbog piska koji je parao uši, on pretraži
prostoriju.
Kabine su bile prazne. Kupatilo takođe. Fašov pogled se istog trenutka
usmeri ka razbijenom prozoru na drugom kraju prostorije. On potrča ka
otvoru i pogleda preko ivice. Nigde nije video Langdona. Faš nije mogao da
zamisli da neko rizikuje vratolomiju poput ove. Ako je skočio, mora da je
teško povređen.
Alarm konačno prestade, i Koleov glas se ponovo začu preko voki-tokija.
"...kreće se ka jugu... brže... prelazi Senu preko mosta Karusel!"
Faš se okrete nalevo. Jedino vozilo na mostu Karusel bio je ogroman do-
sta vni kamion sa duplom prikolicom koji se udaljavao iz pravca Luvra ka
jugu. Otvorena prikolica kamiona bila je prekrivena ciradom od vinila nalik
ogromnoj visećoj ležaljci. Faša prođe drhtaj kada shvati. Taj kamion je ve-
rovatno stajao na semaforu upravo ispod prozora toaleta.
Sulud rizik, reče Faš za sebe. Langdon nije mogao znati šta kamion pre-
nosi ispod cirade. Šta ako je prevozio čelik? Ili cement? Ili čak otpad? Skok
sa dvanaest metara? Ludost.
"Tačka se okreće!" reče Kole. "Skreće desno ka mostu Sen-Per!"

82
Den Braun
I zaista, kamion koji bese prešao preko mosta usporavao je i skretao de-
sno, ka mostu Sen-Per. Dakle tako, pomisli Faš. Zapanjen, posmatrao je kako
kamion nestaje iza ugla. Kole je već radiom pozvao agente napolju, šaljući ih
u poteru. Patrolna kola su krenula, sve vreme izveštavana o lokaciji kamiona.
Gotovo je, znao je Faš. Njegovi ljudi će opkoliti kamion za nekoliko mi-
nuta. Langdon nije imao kud.
Vraćajući revolver u futrolu, Faš izađe iz toaleta i pozva radiom Kolea.
"Dovezi mi kola. Hoću da budem tamo kada ga budemo hapsili."
Dok je trčao natrag Velikom galerijom, pitao se da lije Langdon preživeo
pad.
Mada to nije bilo važno.
Langdon je pobegao. Kriv po svim tačkama optužnice.
Svega trinaest metara od toaleta, Langdon i Sofi su stajali u tami Velike
galerije, leđa priljubljenih uz jednu od velikih pregrada koje su zaklanjale
toalete od pogleda iz galerije. Jedva su uspeli da se sakriju pre nego što je
Faš projurio pored njih, sa isukanim oružjem, i nestao u kupatilu.
Poslednjih šezdeset sekundi proteklo je kao u snu.
Langdon je stajao u toaletu odbijajući da beži zbog zločina koji nije poči-
nio, kada je Sofi počela da proučava staklo prozora i žicu alarma koja je pro-
lazila kroz njega. Potom je provirila na ulicu, kao da meri visinu.
"Uz malo ciljanja, možete pobeći odavde", rekla je.
Ciljanja? Osećajući se nelagodno, i on proviri kroz prozor toaleta.
Na gornjem kraju ulice, ogroman kamion sa duplom prikolicom kretao
se ka semaforu ispod prozora. Plava cirada od vinila bila je rasprostrta preko
ogromnog prostora za tovar, pokrivajući teret. Langdon se nadao da Sofi ne
misli ono stoje izgledalo da misli.
"Sofi, nema šanse da skočim..."
"Izvadite uređaj za praćenje."
Zbunjen, Langdon je petljao po džepu sve dok nije pronašao sićušni me-
talni disk. Sofi ga uze i istog trenutka ode do lavaboa. Zgrabi veći komad sa-
puna, postavi bubicu za praćenje povrh njega i potom palcem jako pritisnu
kako bi ugurala disk u sapun. Kada je disk utonio u meku površinu, ona za-
tvori nastalu rupu.
Predajući sapun Langdonu, Sofi izvadi tešku, cilindričnu kantu za otpatke
koja se nalazila ispod lavaboa. Pre nego stoje Langdon stigao da se pobuni.
Sofi se zatrča ka prozoru, držeći kantu za otpatke ispred sebe kao bojnog
ovna. Dno kante razbi staklo.
Alarm se oglasi jačinom koja je parala uši.

Da Vinčijev kod
«*► 83
"Dajte mi sapun!" nadvikivala se Sofi sa alarmom.
Langdon gurnu sapun u njenu šaku.
Držeći ga na dlanu, ona baci pogled kroz razbijeni prozor na ogroman
osamnaestotočkaš koji je čekao ispod. Meta je bila dovoljno velika - široka,
nepomična cirada - i manje od tri metra udaljena od zgrade. Kad svetio na
semaforu poče da se menja, Sofi duboko uzdahnu i zavitla sapun u noć.
Sapun pade na ivicu cirade, kliznuvši unutar prostora za tovar baš kad se
svetio na semaforu promenilo u zeleno.
"Čestitam", reče Sofi, povukavši ga ka podu. "Upravo ste pobegli iz
Luvra."
Bežeći iz muškog toaleta, kliznuše u senku taman kada Faš projuri pored
njih.
Sada, kada je požarni alarm utihnuo, Langdon je čuo zvuke policijskih
sirena kako se udaljavaju od Luvra. Policijski egzodus. Faš je takođe odjurio.
Velika galerija je ostala pusta.
"Postoji stepenište za slučaj opasnosti na oko pedeset metara odavde, u
Velikoj galeriji", reče Sofi. "Sada možemo da izađemo odavde."
Langdon je odlučio da ne progovori više ni jednu jedinu reč te večeri.
Sofi Nevo je bila đavolski pametnija od njega.

tolUE 19
Crkva Sen-Sulpis, priča se, ima najekscentričniju istoriju od svih zgrada u
Parizu. Izgrađena na ruševinama drevnog hrama posvećenog egipatskoj
boginji Izidi, imala je arhitektonsku osnovu koja se do u centimetar poklapa-
la sa osnovom Notr Dama. Na ovom svetom mestu kršten je Markiz de Sad
i Bodler, dok se Viktor Igo venčao u njoj. Semenište pri crkvi imalo je dugu
istoriju neortodoksnosti i bilo je sastajalište brojnih tajnih društava.
Večeras, u pećinolikom brodu crkve Sen-Sulpis bilo je tiho kao u grobu,
dok je jedino slabi miris tamjana koji se zadržao od mise održane ranije te
večeri, nagoveštavao život. U ponašanju sestre Sandrin, dok gaje uvodila u
crkvu, Sajlas je osećao nelagodu. To ga nije iznenadilo. Bio je naviknut da
je ljudima neprijatno u njegovom prisustvu.
"Vi ste Amerikanac", rekla je.
"Francuz poreklom", odgovori Sajlas. "Imao sam položaj u Španiji, a sada
učim u Americi."
Sestra Sandrin klimnu. Bila je mala žena, mirnih očiju. "I nikada ranije
niste bili u Sen-Sulpis?"
"Shvatam daje to samo po sebi greh."
"Mnogo je lepša po danu."
"Siguran sam u to. Ipak, zahvalan sam vam što ste mi pružili priliku da
je vidim noćas."
"Otac je tako zahtevao. Očigledno je da imate moćne prijatelje."
M ne znate koliko, pomisli Sajlas.
Dok je išao za sestrom Sandrin niz glavni prolaz između redova klupa,
Sajlasa je iznenadila pustoš crkve. Za razliku od Notr Damovih raznobojnih
freski, pozlaćenih ukrasa na oltaru i toplog drveta, Sen-Sulpis je bila gola i
hladna, nalik asketskim katedralama u Spaniji. Nedostatak dekora činio je da
izgleda prostranijom nego što jeste, i dok je podizao pogled ka zjapećoj re-
brastoj lučnoj tavanici, zamišljao je da stoji ispod trupa ogromnog prevrnu-
tog broda.
Odgovarajući prizor, pomislio je. Brod bratstva imao je da bude zauvek
prevrnut. Nestrpljiv da se baci na posao, Sajlas požele da ga sestra Sandrin
ostavi samog. Bila je sitna žena koju je Sajlas veoma lako mogao savladati,
ali zakleo se da neće primenjivati silu ukoliko to ne bude zaista neophodno.
Ona je žena odore, i nije kriva što je bratstvo izabralo njenu crkvu za skro-
vište ključnog kamena. Nije je trebalo kazniti za tuđe grehe.
"Neprijatno mije, sestro, što su vas zbog mene probudili."

Da Vinčijev kod •£» 85
"Ništa zato. U Parizu ste u prolazu. Treba da vidite Sen-Sulpis. Da li je
vaše interesovanje za crkvu arhitektonske ili istorijske prirode?"
"Zapravo, moje interesovanje je duhovne prirode."
Ona se prijatno nasmeja. "To se podrazumeva. Samo sam se pitala odakle
da počnemo obilazak."
Sajlas oseti kako mu se pogled usredsređuje na oltar. "Obilazak nije po-
treban. Bili ste više nego ljubazni. Mogu sam da prođem okolo."
"Uopšte mi nije teško", reče ona. "Na kraju krajeva kad sam već budna..."
Sajlas se zaustavi. Stigli su do prednjeg reda, i oltar se nalazio na svega
trinaest metara. Okrenu se svojim ogromnim telom sasvim prema sitnoj ženi
i oseti kako je ustuknula pogledavši u njegove crvene oči. "Ne bih da zvučim
neučtivo, sestro, ali nisam navikao da samo ušetam u Božju kuću i krenem
u obilazak. Da li bi vam smetalo da me ostavite samog kako bih se pomolio
pre nego što obiđem crkvu?"
Sestra Sandrin je oklevala. "Oh, naravno. Sačekaću vas u stražnjem delu
crkve."
Sajlas spusti nežnu ali tešku ruku na njeno rame i pogleda je sa visine.
"Sestro, osećam se dovoljno krivim već zbog toga što sam vas probudio.
Zahtevati da ostanete budni bilo bi suviše. Molim vas, vratite se u krevet.
Mogu da uživam u vašoj crkvi i potom sam da izađem."
Nije bila ubeđena. "Jeste li sigurni da se nećete osećati napušteno?"
"Uopšte ne. Molitva je usamljeničko uživanje."
"Kako želite."
Sajlas skloni ruku sa njenog ramena. "Lepo spavajte, sestro. Neka je mir
Gospodnji sa vama."
"I sa vama." Sestra Sandrin se uputi ka stepenicama. "Molim vas, zatvo-
rite dobro vrata kada budete izlazili."
"Sigurno hoću." Sajlas ju je posmatrao kako odlazi. Potom se okrete i
kleče, osećajući kako mu se pojas od kostreti useca u nogu.
Dragi Bože, nudim ti posao koji danas obavljam...
Čučeći u senci horskog balkona visoko iznad oltara, sestra Sandrin je
kroz ogradu nemo posmatrala monaha u ogrtaču koji je klečao. U duši je
osetila iznenadni užas koji ju je sputao. U deliću sekunde se zapitala da nije
možda ovaj misteriozni posetilac neprijatelj na koga su je upozorili. Pitala se
da li će večeras morati da izvrši naređenje koje je imala svih ovih godina.
Odlučila je da ostane tamo, skrivena u tami, i prati svaki njegov pokret.

ta/UE ZO
Izronivši iz senke, Langdon i Sofi nečujno krenuše napuštenim hodnikom
Velike galerije ka požarnim stepenicama.
Dok se kretao, Langdon je imao osećaj da sastavlja slagalicu u mraku.
Najnoviji aspekt ove misterije duboko gaje uznemirio: Kapetan Sudske po-
licije pokušava da mi namesti ubistvo.
"Mislite li daje možda", prošaputa on, "Faš napisao poruku na podu?"
Sofi se nije čak ni okrenula. "Nemoguće."
Langdon nije bio toliko siguran. "Čini se da mu je prilično stalo da ja iz-
gledam kao krivac. Možda je mislio da će, ukoliko napiše moje ime na podu,
pojačati optužbu protiv mene?"
"Fibonačijev niz? P.S.? Sva simbolika koja se odnosi na Da Vinčija i bo-
ginju? To je sigurno bio moj deda."
Langdon je znao da je ona u pravu. Simbolizam tragova uklapao se pre-
više savršeno - pentagram, Skica po Vitruviju, Da Vinči, boginja, pa čak i
Fibonačijevi brojevi. Koherentan set simbola, tako bi ga ikonografi nazvali.
Svi elementi neodvojivo povezani.
"I dedin poslepodnevni telefonski poziv", dodade Sofi. "Rekao je da mora
nešto da mi kaže. Sigurna sam daje poruka u Luvru njegov poslednji poku-
šaj da mi kaže nešto bitno, nešto za šta je mislio da ćete mi vi pomoći da
shvatim."
Langdon se namršti. O, rana davi, al' demon zlo čini! Želeo je da shvati
ovu poruku, i zbog Sofi i zbog sebe. Stvari su se definitivno pogoršale od
kako je prvi put ugledao šifrovani tekst. "Skok" kroz prozor toaleta neće baš
umilostiviti Faša. Iz nekog je razloga sumnjao da će kapetan francuske poli-
cije imati smisla za humor kada shvati daje proganjao i uhapsio jedan sapun.
"Vrata nisu daleko odavde", reče Sofi.
"Mislite li da postoji mogućnost da se u brojevima vašeg dede nalazi ključ
za razumevanje ostatka šifre?" Langdon je jednom radio na seriji Bekonov-
skih rukopisa koji su sadržali epigrafske šifre u kojima određeni redovi pred-
stavljaju ključ za dešifrovanje drugih redova.
"Razmišljala sam o tim brojevima čitavo veče. Zbir, rezultati deljenja,
rezultati množenja. Ništa ne vidim u tome. Matematički, poredani su nasu-
mice. Kriptografska pošalica."
"Ipak, svi su oni deo Fibonačijevog niza. To ne može biti slučajnost."
"I nije slučajnost. To stoje upotrebio Fibonačijeve brojeve bio je način
da naročito skrene moju pažnju. Kao i to stoje napisao poruku na engleskom,

Da Vinčijev kod •*» 87
i postavio se u onaj položaj, ili što je nacrtao pentagram na sebi. Sve to je
uradio da bi privukao moju pažnju."
"Pentagram vama nešto znači?"
"Da. Nisam stigla da vam kažem, ali pentagram je simbol od posebnog
značaja za mene i dedu iz vremena mog odrastanja. Iz zabave smo otvarali
tarot karte, i moja indikator-karta je uvek bila pentagram. Sigurna sam daje
nameštao karte, ali pentagrami su postali naša mala šala."
Langdona prođoše žmarci. Otvarali su tarot? Ova srednjovekovna itali-
janska igra kartama bila je prepuna skrivenih jeretičkih simbola, u tolikoj meri
da je Langdon posvetio posebno poglavlje svog novog rukopisa upravo
tarotu. Dvadeset i dve karte nosile su imena poput Prvosveštenice, Carice,
Zvezde. Tarot je zapravo i nastao kao tajni način prenošenja ideologija koje
je Crkva zabranjivala. Danas, mistiku tarota i dalje su prenosile moderne
proročice.
Indikator boja u tarotu za žensko božanstvo jesu pentagrami, mislio je
Langdon, shvatajući da su, ukoliko je Sonijer nameštao karte iz zabave, pen-
tagrami zapravo bili skrivena šala.
Stigli su do požarnih stepenica i Sofi pažljivo otvori vrata. Alarm se nije
oglasio. Samo su izlazna vrata bila povezana sa alarmom. Sofi povede Lang-
dona niz cik-cak stepenice ka donjem nivou, požurujući ga.
"Kada vam je vaš deda govorio o pentagramu", reče Langdon, žureći za
njom, "da li vam je pominjao obožavanje boginje ili neke zamerke upućene
Katoličkoj crkvi?"
Sofi odmahnu glavom. "Više me je zanimala matematička strana toga -
Božanska proporcija, PHI, Fibonačijevi brojevi, takve stvari."
Langdon je bio iznenađen. "Deda vas je naučio staje broj PHI?"
"Naravno. Božanska proporcija." Lice joj poprimi blag izraz. "Zapravo,
šalio se da sam ja napola božanska... znate, zbog slova u mom imenu."
Langdon razmisli o tome jedan trenutak, a potom shvati.
s-o-PHI-e
Dok su silazili, Langdon se usredsredi na broj PHI. Tragovi koje je Soni-
jer ostavio bili su dosledniji nego što je isprva mislio.
Da Vinči... Fibonačijevi brojevi... pentagram.
Neverovatno, ali sve te stvari bile su povezane konceptom toliko značaj-
nim za istoriju umetnosti da mu je Langdon uvek posvećivao nekoliko ča-
sova predavanja.
PHI.
Iznenada kao da se vratio na Harvard, ispred studenata koji slušaju nje-
gova predavanja iz "Simbolizma u umetnosti", i kao da je ispisivao svoj
omiljeni broj na tabli.
1,61 H

88 <&? Deri Braun
Langdon se okrenu da pogleda more svojih studenata. "Ko može da mi
kaže koji je ovo broj?"
Dugonogi student matematike u poslednjem redu podiže ruku. "To je
broj PHI." Izgovorio gaje kao faj.
"Dobro je, Stetneru", reče Langdon. "Narode, upoznajte PHI."
"Ne treba ga mešati sa PI", dodade Stetner, cereći se. "Kao što mi mate-
matičari volimo da kažemo: PHI je zajedno H bolje od PI."
Langdon se nasmeja, ali se činilo da niko drugi nije shvatio šalu.
Stetner se pokunji.
"Ovaj broj PHI", nastavi Langdon, "jedan zarez šest jedan osam, veoma
je važan broj u umetnosti. Ko može da mi kaže zašto?"
Stetner pokuša da se iskupi. "Zato što je toliko zgodan?"
Svi se nasmejaše.
"Zapravo", reče Langdon, "Stetner je ponovo u pravu. PHI se smatra naj-
lepšim brojem na čitavom svetu."
Smeh naglo prestade, a Stetner je likovao.
Dok je pripremao projektor, Langdon je objasnio daje broj PHI izveden
iz Fibonačijevog niza - progresije poznate ne samo po tome stoje svaki na-
redni član niza jednak zbiru prethodna dva, već i po tome što se količnik
susednih članova zapanjujuće približava broju 1,618 - PHI!
Uprkos naizgled misterioznom matematičkom poreklu broja PHI, obja-
snio je Langdon, ono što je zaista zapanjujuće u vezi sa brojem PHI bila je
njegova uloga osnovnog elementa kompozicije prirode. Odnosi mera kod
biljaka, životinja, pa čak i ljudskih bića sa zapanjujućom preciznošću su se
približavali odnosu PHI prema 1.
"To što je PHI svuda prisutan u prirodi", reče Langdon, gaseći svetla,
"nipošto nije slučajnost, i stoga su u antičkom svetu smatrali daje broj PHI
odredio sam Tvorac univerzuma. Rani naučnici su proglasili jedan-zarez-
-šest-jedan-osam za Božansku proporciju."
"Čekajte", reče devojka iz prvog reda. "Ja sam student biologije i nikada
nisam videla ovu Božansku proporciju u prirodi."
"Ne?" Langdon se naceri. "Jeste li ikada proučavali odnos ženki i mužja-
ka u pčelinjoj zajednici?"
"Naravno. Uvek ima više ženki nego mužjaka."
"Tačno. A jeste li znali da, ukoliko podelite broj ženki sa brojem mužjaka
u bilo kojoj košnici na svetu, uvek dobijate isti broj."
"Stvarno?"
"Da. Broj PHI."
Devojka je gledala u neverici. "NEMOGUĆE!"
"Moguće!" odvrati Langdon, smešeći se dok je prikazivao slajd spiralne
školjke. "Prepoznajete li ovo?"
4

Da Vinčijev kod
89
"To je nautilus", reče studentkinja biologije. "Cefalopodni mekušac koji
ubacuje gas u svoju komorastu školjku kako bi se osposobio za plutanje."
"Tačno. A možete li da pogodite koji je odnos svakog spiralnog prečnika
prema sledećem?"
Devojka je izgledala nesigurno dok je posmatrala koncentrične lukove
spiralnog nautilusa.
Langdon klimnu. "PHI. Božanska proporcija. Jedan-zarez-šest-jedan-
-osam."
Devojku je to zabavljalo.
Langdon pređe na sledeći slajd - krupni plan glavice suncokreta. "Seme
suncokreta raste u suprotnim spiralama. Možete li da pogodite međusobni
odnos prečnika rotacije?"
"PHI?" pitali su studenti.
"Tačno." Langdon poče da niže slajdove ubrzano - spiralne latice šišar-
ke, raspored listova na stabljikama biljaka, segmentacija insekata - u svemu
se videla zapanjujuća doslednost Božanske proporcije.
"Ovo je neverovatno!" nekoje po vikao.
"Da", reče neko drugi, "ali kakve to veze ima sa umetnošćul"
"Aha!" reče Langdon. "Drago mi je što ste pitali." On izvuče naredni slajd
- bledožuti pergament sa čuvenim muškim aktom Leonarda da Vinčija■■-
Skicom po Vitruviju - nazvan po Markusu Vitruvijusu, izuzetnom rimskom
arhitekti koji je hvalio Božansku proporciju u svom tekstu De Architectura.
"Niko bolje od Da Vinčija nije razumeo božansku strukturu ljudskog tela.
Da Vinči je iskopavao leševe kako bi merio tačan odnos kostiju u ljudskom
skeletu. Bio je prvi koji je pokazao daje ljudsko telo bukvalno sastavljeno
od građevinskih blokova čiji je proporcionalni odnos uvek jednak broju PHI."
Svi na predavanju ga sumnjičavo pogledaše.
"Ne verujete mi?" izazivao ih je Langdon. "Sledeći put kada se budete
tuširali, ponesite metar sa sobom."
Dvojica ragbista se zakikotaše.
"Ne samo vi nesigurni sportisti", Langdon ih bočnu. "Svi vi. Momci i
devojke. Probajte. Izmerite rastojanje od vrha glave do poda. Potom taj broj
podelite rastojanjem od pupka do poda. Pogodite koji ćete broj dobiti."
"Ne PHI!" jedan od sportista reče u neverici.
"Da, PHI", odgovori Langdon. "Jedan-zarez-šest-jedan-osam. Hoćete još
jedan primer? Izmerite rastojanje od ramena do vrhova prstiju na ruci, i po-
tom ga podelite sa rastojanjem od lakta do vrhova prstiju. Ponovo PHI. Još
jedan? Rastojanje od kuka do poda podeljeno sa rastojanjem od kolena do
poda. Ponovo PHI. Zglobovi prstiju. Prsti na nogama. Spiralna podela. PHI.
PHI. PHI. Dragi moji, svako od vas je hodajući primer Božanske proporcije."
Čak i u mraku, Langdon je mogao da vidi da su svi zapanjeni. Iznutra ga
ispuni poznata toplina. Evo zbog čega je predavao. "Dragi moji, kao što

90*
Den Braun
možete da se uverite, u haosu ovoga sveta postoji neki dubinski red. Kada su
u antičkom svetu otkrili PHI, bili su sigurni da su naišli na građevinski blok
od kojeg je sačinjen čitav svet, i zbog toga su poštovali Prirodu. A možete i
da razumete zašto. Božja ruka je primetna u Prirodi, i čak do danas postoje
paganske religije koje slave Majku Zemlju. Mnogi od nas slave prirodu na
isti način na koji su to radili pagani, a da to čak i ne znaju. Prvi maj je savr-
šen primer, proslava proleća... zemlja koja se vraća u život da podari svoje
plodove. Misteriozna magija koja se nalazi u korenu Božanske proporcije
stara je koliko i samo vreme. Čovek jednostavno postupa po pravilima Pri-
rode, a budući daje umetnost pokušaj čoveka da oponaša lepotu koju je stvo-
rila ruka Tvorca, pretpostavljate da ćemo ovog semestra videti mnogo pri-
mera Božanske proporcije u umetnosti."
Tokom narednih pola sata, Langdon im je pokazivao slajdove umetničkih
dela Mikelanđela, Albrehta Direra, Da Vinčija i mnogih drugih, pokazujući
kod svakog umetnika svesno i dosledno poštovanje Božanske proporcije u
nacrtu njihovih kompozicija. Langdon im je otkrio PHI u arhitektonskim di-
menzijama grčkog Partenona, piramida u Egiptu, pa čak i zgrade Ujedinjenih
nacija u Njujorku. PHI se pojavio i u organizacionoj strukturi Mocartovih
sonata, Betovenove Pete simfonije, kao i u delima Bartoka, Debisija i Šu-
berta. Broj PHI, kako im je Langdon rekao, koristio je čak i Stradivari kako
bi izračunao tačno mesto f-rupa pri konstruisanju svojih čuvenih violina.
"U zaključku", rekao je Langdon, prilazeći tabli, "vraćamo se simbolima."
Povukao je pet linija koje su se međusobno presecale i tako formirale peto-
kraku zvezdu. "Ovaj simbol je jedan od najmoćnijih prizora koje ćete videti
ovog semestra. Formalno poznat kao petokraka zvezda - ili pentagram, kako
su ga ljudi u antičko doba zvali - ovaj simbol se smatra i božanskim i ma-
gičnim u mnogim kulturama. Može li neko da kaže zastoje to tako?"
Stetner, student matematike, podiže ruku. "Zato što, ako nacrtate penta-
gram, linije automatski dele jedna drugu na delove prema principu Božanske
proporcije."
Langdon ponosno potvrdi. "Odlično. Da, odnosi delova linija u pentagra-
mu su svi jednaki broju PHI, što ovaj simbol čini vrhunskim simbolom lepote
i savršenstva koje se povezuju sa boginjom i svetim ženskim principom."
Devojke su ponosno blistale.
"Jedna napomena, narode. Danas smo se jedva dotakli Da Vinčija, ali
ovog semestra ćemo se njime baviti mnogo više. Leonardo je bio osvedočeni
posvećenik drevnih poimanja boginje. Sutra ću vam pokazati njegovu zidnu
sliku Tajna večera, koja je jedan od najupečatljivijih omaža ženskom božan-
stvu koje ćete ikada videti."
* May day - Praznik proleća (prim. prev.).

Da Vinčijev kod
91
;; "Šalite se, zar ne?" neko reče. "Mislio sam da se na Tajnoj večeri radi o
Isusu!"
Langdon namignu. "Ne možete ni da zamislite na kojim se sve mestima
nalaze skriveni simboli."
"Hajde", prošaputa Sofi. "Šta nije u redu? Skoro smo stigli. Požurite!"
Langdon podiže pogled, vrativši se iz udaljenih sećanja. Shvati da se
ukopao u mestu, na stepenicama, paralisan iznenadnim otkrićem.
O, rana davi, al' demon zlo čini!
Sofi gaje posmatrala.
.; Nemoguće daje toliko jednostavno, mislio je Langdon.
Ali, naravno, znao je da jeste.
Tamo u utrobi Luvra... uz broj PHI i Da Vinčija koji su mu se vrteli po
mislima, Robert Langdon je iznenada i sasvim neočekivano dešifrovao So-
nijerovu šifru.
"O, rana davi, al' demon zlo čini!" reče on. "To je najjednostavnija vrsta
šifre!"
Sofi zastade na stepenicama ispod njega, gledajući u neverici. Šifra? Mi-
slila je o recima čitave noći i nije videla šifru. Naročito ne jednostavnu šifru.
"Sami ste to rekli!" Langdonov glas podrhtavao je od uzbuđenja. "Fibo-
načijevi brojevi imaju značenje samo ukoliko se nižu pravim redosledom.
Inače su matematička besmislica."
Sofi nije imala pojma o čemu on priča. Fibonačijevi brojevi? Bila je si-
gurna da oni nisu imali nikakvu drugu svrhu do da uključe Odeljenje krip-
tografije u noćašnju istragu. Imaju i drugu svrhu? Ona gurnu ruku u džep i
izvuče odštampani snimak. Ponovo poče da proučava dedinu poruku.
13-3-2-21-1-1-8-5
O, rana davi,
Al' demon zlo čini!
Šta u vezi sa brojevima ?
"Ispremeštan Fibonačijev niz je rešenje", reče Langdon, uzimajući sni-
mak. "Brojevi su nagoveštaj kako treba dešifrovati ostatak poruke. Napisao
je takav niz kako bi nam rekao da isti koncept primenimo i na tekst. O, rana
davi, aP demon zlo čini? To ništa ne znači. To su jednostavno slova napisana
pogrešnim redosledom."

92«*.
Den Braun
Sofije bio potreban samo trenutak da shvati na šta cilja Langdon. Izgleda-
lo je smešno jednostavno. "Vi mislite daje ova poruka... jedan anagram?"
Zurila je u njega. "Poput slova isečenih iz novina?"
Langdon je video nevericu na njenom licu i sasvim je dobro razumeo.
Ljudi nisu znali da su anagrami, pored toga što predstavljaju modernu razbi-
brigu, imali bogatu istoriju svetog simbolizma.
Mistična učenja Kabale veoma su se mnogo oslanjala na anagrame -
premeštajući slova u recima na hebrejskom dobijali su nova značenja. Fran-
cuski kraljevi su, tokom renesanse, bili toliko ubeđeni da anagrami sadrže
magičnu moć da su imenovali kraljevske anagramiste koji su im pomagali
da donesu bolje odluke tako što su analizirali reci u važnim dokumentima.
Rimljani su o proučavanju anagrama govorili kao o ars magna - "velikoj
umetnosti".
Langdon je sada netremice posmatrao Sofi. "Ono stoje vaš deda hteo da
kaže sve vreme nam se nalazilo pred nosom, a ostavio je više nego dovoljno
znakova da bismo to videli."
Bez dalje priče, Langdon izvadi olovku iz džepa i presloži slova u dva
reda.
O, rana davi,
Al' demon zlo čini!
bio je savršen anagram za...
Leonardo da Vinči,
Mona Liza!

l\
ona Liza.
Za trenutak, stojeći na požarnim stepenicama, Sofi je zaboravila da
pokušava da pobegne iz Luvra.
Sa šokom koji je usledio kada je shvatila da se radi o anagramu mogla se
meriti jedino posramljenost što sama nije dešifrovala poruku. Bila je ekspert
za kompleksnu kriptoanalizu, pa je stoga previdela jednostavne igre recima.
Ipak, trebalo je da shvati. Naposletku, anagrami joj nisu bili strani - naročito
na engleskom.
Deda je često koristio anagrame da bi usavršio njen engleski. Jednom
prilikom, napisao je englesku reč "planete" i rekao joj da se čak devedeset i
dve druge reci, različite dužine, mogu napraviti od tih istih slova. Sofije pro-
vela tri dana sa rečnikom engleskog dok ih nije sve pronašla.
"Ne mogu ni da zamislim", reče Langdon, zureći u odštampani primerak,
"kako je vaš deda smislio tako komplikovan anagram svega nekoliko minuta
pre nego stoje umro."
Sofije imala objašnjenje i zbog toga se osećalajoš gore. Trebalo je da
shvatim! Setila se da se njen deda - ljubitelj igara reci i umetnosti - kao
mlad zabavljao tako što je smišljao anagrame za poznata umetnička dela.
Zbog jednog od svojih anagrama je, čak, dospeo u nevolju kada je Sofi bila
mala. U intervjuu za jedan američki časopis, Sonijer je izrazio svoj prezir
prema modernističkom kubističkom pokretu zapažajući da se za Pikasovo
remek-delo Gospođice iz Avinjona na engleskom jeziku mogao napraviti sa-
vršen anagram sa značenjem besmislene žvrljotine. Ljubiteljima Pikasa to
nije bilo zabavno.
"Deda je anagram za Mona Ližu verovatno smislio mnogo ranije", reče
Sofi, pogledavši Langdona. A večeras je bio primoran da ga iskoristi kao
zainenu za šifru. Dedin glas ju je dozivao sa onog sveta toliko jasno da joj
se ledila krv u žilama.
Leonardo da Vinči!
Mona Liza!
Nije znala zašto su se njegove poslednje reci odnosile baš na čuvenu sli-
ku, ali je pretpostavljala da postoji samo jedna mogućnost. Mogućnost koja
ju je uznemirila.
Ta nisu bile njegove poslednje reci...
Da li je trebalo da ode i vidi Mona Ližu? Da li joj je deda tamo ostavio
poruku? Ideja se činila savršeno mogućom.