Морнаричка пешадија – 300 година славе

Морнаричка пешадија... То име сада већином наводи на помисао о жестоким америчким војничинама лица нафраканих маскирном бојом и упакованих у кевлар. Захваљујући напорима вајних пропагандиста, у последње време управо амерички морнарички пешадинац представља символ моћи и «жестине» и предмет усхићења малограђана. И ретко коме је познато да просечни статистички руски морнарички пешадинац може дати огромну фору свом прекоокеанском аналогу практично у сваком погледу. Јер, славне борбене традиције руске морнаричке пешадије знатно су старије од сумњивих «традиција» Американаца.
Руска морнаричка пешадија је коначно организационо заокружена 27. новембра (по «новом» календару) 1705. године када је цар Петар Први издао указ о стварању «пука поморских војника за абордажу» (абордажа – непосредан напад са брода на брод) јачине 1.326 војника. «У случају десанта на копно, он има над војницима команду с осталим војничким, и као највиши командир мора све распоредити и управљати по обичају копнене војске, за извршавање експедиције ради које је послат» – стоји у «Правилу поморском» који је Петар лично сачинио.
ови род војске је први борбени успех постигао 1706. године – управо су тада руски морнарички пешадинци у абордажној борби заузели шведску бродицу «Еспрен».
Наравно да нови род војске није настао из ничега. Пре тога је већ стечено искуство у садејству пешадијских јединица и бродова током Азовских похода, током гушења устанка Степана Разина, а чак нам и још ранија раздобља пружају примере успешног садејства пешадије и флоте и поморских десантних операција. Руси су 860. г. кренули у већи поморски поход на Константинопољ. Неочекивана појава флоте Руса под зидинама византијске престонице говори о њиховој упућености у политичко стање Византије и велико искуство у поморским походима. Тренутак за напад је врло добро одабран. Управо је у то време дошло до заоштравања борбе Византије с Арапима, и то је приморало цара Михаила III да у лето 860. г. с главнином војске крене у Малу Азију. Руска флота се, непримећена од морске страже, у сутон 18. јуна укотвила пред Константинопољем, не наишавши ни на какав отпор. Ратници су се искрцали на обалу и почели да харају по предграђима. Цар Михаил био је принуђен да се врати из похода, да би са Русима склопио уговор «о миру и љубави». Руси су се вратили на бродове и с богатим пленом отпловили. (Професор К.В. Базилевич, «Из историје поморских похода Словена»). Та чињеница сведочи да је наведена врста борбе – искрцавање десанта са бродова – исконски руска. Сличну тактику су касније применили и кнез Олег приликом похода на Цариград, и кнез Свјатослав приликом уништавања Хазарског каганата.
Поморски десанти су успешно примењивани и у борби Новгорођана против најезде Швеђана у 13-14 веку.
Ево изразитог примера из доба руско-шведског рата 1656-58. године «... одред руске војске под командом војводе Потемкина требало је да очисти Ижору од Швеђана и завлада ушћем Неве, после чега је Потемкину постављен задатак да крене на Штокхолм. У ту сврху су му дати бродови и послато преко 500 козака са Дона – искусних помораца. Потемкин је у пролеће 1656. г. стигао до Неве и заузео град Ниеншанц (Канци) изграђен на њеном ушћу. Завршивши са Ниеншанцом, Потемкин је дошао до Нотебурга (Орешка) али није могао да га заузме, и поред добијања појачања из Ладоге у виду мноштва омањих бродова. Јула исте године Потемкин је, стигавши Невом у Фински залив, напао острво Котлин где је изненадио одред шведских бродова, заузевши «полуброд» и узевши заробљенике. На Котлин је искрцан десант који је спалио насеља». (Дописни члан Академије Наука СССР М.Н. Тихомиров, «Борба руског народа за излазак на море од XIII до XVII века»)
У десантне јединице нису без разлога узимани донски козаци – нешто раније су се у томе истакли током догађаја који су се одиграли пре и после «Азовске опсаде». Пошто се тврђава Азов налазила на левој обали Дона, могла се освојити само помоћу морских или речних бродова, што је и учињено 18. јуна 1637. г.

то колика славна дела красе морнаричку пешадију још пре њеног званичног рођења!
Организационо улазећи у састав флота бродова и галија, морнаричка пешадија је чинила 20-25%, односно 90% њиховог бројног састава. Веслачи на галијама су такође били морнарички пешадинци, што је омогућавало њихово коришћење приликом искрцавања десанта и у абордажним борбама. Руски морнарички пешадинци су у то време били најбољи веслачи у Европи. Док су искусни веслачи Средоземља правили 26 завеслаја у минути, омогућавајући развијање брзине од 6 чворова, руска морнаричка пешадија је галијама обезбеђивала брзину од 8 чворова.
Пешадинци су служили у абордажно-десантним одредима бродова. Поморски војници су пролазили обуку у два правца: момци су морали познавати како општевојне дисциплине тако и десантно-поморске.
Десанти морнаричке пешадије искрцани са флоте галија на обалу Шведске у завршном раздобљу рата приморали су шведску владу на склапање мира са Русијом под условима које је одредио Петар I.
Морнарички пешадинци су се добро показали и током Седмогодишњег рата, приликом заузимања тврђаве Колберг (Колобжег); и у руско-турским ратовима с краја 18. века. Управо је тада рођена морнаричка пешадија Црноморске флоте која се истакла приликом јуриша и заузимања тврђаве Измаил (кључног упоришта на ушћу Дунава).
Јарку страницу у историји морнаричке пешадије Русије представљало је њено учешће у Средоземном походу адмирала Ф.Ф. Ушакова 1798-1800. г. током рата Русије у саставу друге коалиције против Француске, када су услед сјајно изведених десантних операција од Француза ослобођена Јонска острва, јуришем с мора заузета тврђава Крф (сматрана неосвојивом), ослобођени средишњи и јужни део Италије, заузети Напуљ и Рим.
Славну страницу у историји морнаричке пешадије исписали су поморски пукови настали 1803. године (три у Балтичкој и један у Црноморској флоти).
Поморска гардијска посада, настала 1810. године, једина формација у историји руске флоте која је представљала како бродску посаду тако и пешадијски гардијски батаљон, учествовала је скоро у свим ратовима XIX-XX века у својству морнаричке пешадије, умноживши њене јуначке традиције.
Севастопољ, Петропавловск-Камчатски, Порт-Артур – све су то места ратне славе «поморских војника» Русије, места обилно заливена њиховом крвљу и овенчана славом.
Право искушење за морнаричку пешадију постао је Први светски (Други Отаџбински) рат. Трапезунтска операција сјајно изведена 1916. године постала је изванредан пример садејства – током ње је Батумски одред бродова Црноморске флоте (капетан I ранга М.М. Римски-Корсаков) активно подржавао копнене јединице артиљеријском ватром, искрцавањем десанта и довођењем појачања. Тако је Трапезунт био заузет, што је битно ојачало десно крило Кавкаског фронта и омогућило дотурање појачања и муниције руској армији морским путем. Планирана је и већ сасвим опсежна десантна операција за ослобађање Константинопоља од Турака, где би морнаричка пешадија играла главну улогу, али је историја кренула сасвим другим путем...
Совјетска морнаричка пешадија је организационо настала 1939. године, а већ две године касније доживела је ватрено крштење у Великом Отаџбинском: одбрана полуострва Ханко и Талина, Одесе и Севастопоља, Заполарја и Москве, Стаљинграда и заузимање Берлина – 27 бригада морнаричке пешадије, преко 30 поморских пешадијских бригада и неколико самосталних пукова и батаљона. Током година рата 150 морнаричких пешадинаца стиче звање Хероја Совјетског Савеза. Непријатељ их је, застрашен њиховом одважношћу, храброшћу, неустрашивошћу и непоколебивошћу, назвао «црна смрт».

Морнаричка пешадија је и после рата стајала на бранику Отаџбине.
Друго поколење совјетске морнаричке пешадије започело је своју историју, као и руска морнаричка пешадија, у Балтичкој флоти, где је 1963. године настао Гардијски пук морнаричке пешадије. Исте године је пук морнаричке пешадије образован и у Тихоокеанској, 1966. г. – у Северној и 1967. г. – Црноморској флоти.
У Тихоокеанској флоти је 1967. године образована дивизија морнаричке пешадије која је постала прва јединица тог ранга морнаричке пешадије у РМ. Своју високу бојеву спрему, одважност и ратну вештину морнаричка пешадија је више пута показала на многим крупним вежбама и маневрима с искрцавањем поморског десанта «Влтава-66», «Дњепар-67», «Двина-70», «Југ-71», «Океан», «Запад-81», «Југ-86» и др.
Морнаричка пешадија је учествовала и у локалним конфликтима у доба «хладног рата» – на пример у Анголи, Јемену и другим истуреним прилазима нашим границама.
Савремени морнарички пешадинац уме не само да изврши десант с морских пловила на копно и започне борбу с надмоћнијим снагама противника. Он такође може да изврши десант из ваздуха, да води борбу у брдима, у пустињско-песковитом пределу, у градовима. Рат у Чеченији, где су се одреди морнаричке пешадије показали с најбоље стране, сејући панику у одредима екстремиста, најбоље то потврђује.
Савремена морнаричка пешадија – то су покретне, добро опремљене јединице које обезбеђују националне интересе Русије на свим океанским позорницама војних дејстава. Опремљена је најсавременијим оружјем, великим десантним бродовима, бродовима на ваздушном јастуку, оклопном техником, екранопланима. Сада морнаричка пешадија, у саставу јединица сталне борбене готовости, прелази на уговорни систем попуњавања.
Пожелимо «црним береткама» – нека море под вашим бродовима увек буде мирно, а обала гостољубива!

Коришћени материјали: Пуковник Ј.П. Абрамов, Потпредседник Регионалне
друштвене организације морнаричких пешадинаца Санкт-Петербурга.
«Морнаричка пешадија Русије»