Djordje Balasevic TRI RATNA DRUGA
Страна 2 of 2
Страна 2 of 2 • 1, 2
Re: Djordje Balasevic TRI RATNA DRUGA
- Jesi li video? Objavili su onu sliku...
Osim ružnih reci koje su mi se još muvale po glavi, tu i nije bilo mnogo šta da se kaže.
- Video sam... Džukele... Kako si ti?
Odjednom je zazvucala zastrašujuce smireno...
- Dobro sam... ali mislim da bi sad najbolje bilo da se ne vidamo malo. Pa cemo videti...
Zamislio sam da keva stoji pored nje sa napunjenom "sacmaricom", i pobožno sam potvrdio.
- Da, naravno. I ja sam to mislio...
A nisam. Mislio sam na krivine, uspone i kolone kamiona koje cu "zalediti" da bih što pre zazviždao pod njenim prozorom.
Minut? Sat? Pet sati?
Ne znam. Nisam merio vreme. Najbrže što može, eto toliko...
Ali, nije se pojavila na prozoru...
Mnogo kasnije sam shvatio zašto je tako cvrsto spavala.
Premorila se...
Citav dan je sa majkom vršila važna merenja.
Na jednu stranu stavili su srce, a na drugu dodavali cigle, jutra zemlje, nule, kvadratne metre, kubike, placeve sa pogledima na more, cetrnaest karata, dvadeset karata...
Da je pored onog srca na tasu bilo još jedno, mogli bi na drugu stranu nasaditi i oktet slonova pa im ne bi pomoglo. Ovako, njeno usamljeno srdašce nije imalo šanse.
Iako je bilo poprilicna stena...
Šmrk!
- Ni ja nisam ništa bolja. I ja sam takva...
Emilija se opet pripremala da zaplace, i vec me je brinulo kad ce to prestati.
- Ne, Emi-Li, nema "takvih". Ne potpuno. Ni ona to nije bila. U redu, prema meni jeste, ali... Ja sam takav bio prema nekima koje nisam voleo onako kako su zamislili, i onda su oni od toga pravili pozorište. Svi smo na kraju u ravnoteži...
Da nisam ja to kojim slucajem pizda? Pardon, samo pitam...
Dao sam sve od sebe da je raznežim tom pricom, a cim sam u tome uspeo, poceo sam da izigravam tešitelja, i da foliram kako to nije ništa strašno.
Malo istine nikad nije naodmet.
- I, vidiš šta se dogodilo sa mnom. Dobro je nanjušila stancic na mansardi, trecu smenu, i sve ovo. Bila je u pravu, gledano iz njenog ugla, a tu je i bio kvar. Ocigledno smo gledali na svet sa razlicitih tacaka. Ili smo sa iste tacke gledali razlicite svetove? Svejedno. Ne mogu je kriviti zbog toga...
Emiliju sam vec više puta poželeo da oslovim sa "pile" ili "pace", ali guska nikako nije bila.
- Ne, ne možeš je kriviti, ali isto tako ne možeš na to samo tako gledati. Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane, i ako mu tad odrežeš jednu, terace na sasvim drugu stranu. Bice možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo, ali nece biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste ostali zajedno. Puno ti je znacila...
Istina je. Moglo je biti i drukcije. Uz malo srece mogao sam na pumpu svracati mnogo rede, recimo jednom nedeljno, i to za volanom kakve drumske aždahe, da mi neki drugi levat natankuje pun rezervoar.
Znam, samo se kiloši vade na to, ali tih meseci je sreca negde zaturila moju adresu. Kad sam shvatio da Vevericu ni teoretski ne mogu izgubiti, pošto je nikada nisam ni imao, to me je pošteno izbacilo iz ritma, i ostao sam tako ocigledno sam, da davo naprosto nije mogao da odoli.
I došao je po svoje...
Da, Emi-Emili je pogodila, ali to nisam mogao tek tako da joj priznam.
- To nisi sama smislila, to si sigurno negde procitala? Cuo sam da su lepe devojke glupace, nemoj mene folirati. Uostalom, kakve grane? Savila se grana jorgovana. Svašta... Tako je moralo biti, i gotovo...
Razumela je da joj šalom potvrdujem da je bila u pravu, ali da više ne želim da ozbiljno pricam o tome.
- Tako je moralo biti... Sudbina je tako htela... Uf, koji teški patos. Šta, otkrio si medunarodnu zaveru u kojoj je ceo svet s jedne, a ti s druge strane? Ajde... Necu komentarisati tvoje godine, ali sad bi vec mogao da se malo trgneš. Dobro jutro!
Nesvesno sam pogledao prema satu na zidu, na što je i ona veselo okrenula glavu u tom pravcu. Veselo? Adio apatijo, ovo je vec licilo na pirgavu devojku koju sam znao iz videnja.
- Deset do deset! Neko misli na mene!
To mi je bilo poznato...
Do davola! Neko misli i na mene. Šiptar na pijaci ceka me u deset sa šest hiljada maraka za Bobu. Šta da radim?
Uradio sam glupost.
- Vidi, moram da skoknem na jedno mesto, petnaest minuta, u vrh glave. Nemoj da odeš. Ako moraš, ja cu te odvesti cim se vratim, ali nemoj zbrisati pre toga. Važi?
Klimnula je glavom. Uopšte nije izgledala kao da joj se odlazi, ponadao sam se da ce joj to preci u naviku, pa sa, sjurivši se niz stepenice, kresnuo "Srebrnu Senku", i pokušao da zamislim vazdušnu liniju do pijace.
To, što sam otišao, bio je jako pametan potez...
Kao da je, na primer, onaj princ ostavio Pepeljugu samu na podijumu u minut i po do dvanaest, i otrcao u izvesnu prostoriju sa nacrtanom muškom cipelom na vratima...
Šiptar je izgledao kao klošar maskiran u klošara, ali je napamet množio funte i belgijske franke na pet decimala. Rekao je da moramo sacekati drugog Šiptara, i to me je još malo zadržalo, jer su njih dvojica prvo emitovali kratke vesti na albanskom jeziku, pa mi je tek tada odbrojana lova.
- Ako treba veca kaljicina, trideset-cetrdeset iljade, javi nekoliko dana pre. Kriza je...
Složio sam se da je kriza...
Parkiranje i cekanje potrajalo je dvaput duže nego što sam racunao. Zanemaru-juci žuto svetlo na semaforima, pokušao sam da nadoknadim zakašnjenje, ali pola jedanaest je uveliko prošlo kad sam ušao u ulaz.
Mahinalno sam otvorio sanduce, iako se ništa nije belelo kroz otvore, i morao sam da ucinim korak nazad sa stepenika, pošto je u pretincu ipak bilo nešto što sam morao da uzmem.
Kljuc...
Katarina? O ne...
Oslušnuo sam pred vratima, i zazvonio, zbog malera, ali ništa se nije culo.
Nije bilo potrebe da uzvikujem njeno ime. Stan je malecak, i u tri koraka mogao sam da se uverim da u njemu više nema nikog.
"Bila je gospoda "Gianfranco Ferre". Morala sam hitno da odem. Javicu ti se kad se vratim od svojih. Hvala na svemu. E".
Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kaucu je ostao omot ploce koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može...
Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doruckom...
Zašto to njuškam? Izgleda sam skrenuo. To je samo obicna vunena stvar i ništa više...
Moracu da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju.
A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...
To sam uvracao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda ce još nekad doci ovamo...
Zvrrrrrrrrrrrr!
- Halo?
Katarina...
Bila je povredena, i pribojavao sam se da ce banuti, ali je srecom samo nazvala.
- Poceo si da juriš balavice?
Mani se Kaca...
- Ne. Poceo sam da ih stižem...
Nije umrla od smeha.
- Nadam se da si našao kljuc?
To je bio uvod za velike reci.
Da.
To nije bila velika rec. Znao sam da je razocarana.
- I? Na šta ceš se vaditi. Pricaj...
Nisam nameravao ni pod A ni pod B. Ni da se vadim, ni da pricam.
- Duga je to prica...
Pokušala je da malo smiri loptu.
- Pa dobro. Imam ja vremena...
Otkud to?
- Dosad ga nikad nisi imala više od sat-dva...
To je bila kontra. Obicno to žena govori muškarcu, i to ju je potpuno izbacilo iz fazona.
- Ne moraš da budeš neprijatan...
Ali ne moram da budem ni prijatan. Smislio sam šta cu reci. Ništa...
Srozala se...
- Htela sam da te sacekam. Mislila sam da smo zaslužili jednu oproštajnu ševu...
Misliš ti to i sad. Ali me neceš navuci. Sorry, lutko, danas se neceš okititi...
Cutala je, i ja sam cutao, s tim što sam, uzgred, i znao ko ce duže izdržati.
- Đubre jedno...
Tras!
Pa dobro...
Katarina je imala svoj status, svoju katedru, starijeg muža kog je blagovremeno izgustirala, premijere, izložbe, dva sina, klipana, koji su nosili patike broj cetrdeset pet, imala je kreditnu karticu, putovanja, nutriju, redovan tretman kod kozmeticarke...
OK, imala je i mene. Ali ne previše. Tacno onoliko koliko sam i ja, tu i tamo, imao nju...
Osim ružnih reci koje su mi se još muvale po glavi, tu i nije bilo mnogo šta da se kaže.
- Video sam... Džukele... Kako si ti?
Odjednom je zazvucala zastrašujuce smireno...
- Dobro sam... ali mislim da bi sad najbolje bilo da se ne vidamo malo. Pa cemo videti...
Zamislio sam da keva stoji pored nje sa napunjenom "sacmaricom", i pobožno sam potvrdio.
- Da, naravno. I ja sam to mislio...
A nisam. Mislio sam na krivine, uspone i kolone kamiona koje cu "zalediti" da bih što pre zazviždao pod njenim prozorom.
Minut? Sat? Pet sati?
Ne znam. Nisam merio vreme. Najbrže što može, eto toliko...
Ali, nije se pojavila na prozoru...
Mnogo kasnije sam shvatio zašto je tako cvrsto spavala.
Premorila se...
Citav dan je sa majkom vršila važna merenja.
Na jednu stranu stavili su srce, a na drugu dodavali cigle, jutra zemlje, nule, kvadratne metre, kubike, placeve sa pogledima na more, cetrnaest karata, dvadeset karata...
Da je pored onog srca na tasu bilo još jedno, mogli bi na drugu stranu nasaditi i oktet slonova pa im ne bi pomoglo. Ovako, njeno usamljeno srdašce nije imalo šanse.
Iako je bilo poprilicna stena...
Šmrk!
- Ni ja nisam ništa bolja. I ja sam takva...
Emilija se opet pripremala da zaplace, i vec me je brinulo kad ce to prestati.
- Ne, Emi-Li, nema "takvih". Ne potpuno. Ni ona to nije bila. U redu, prema meni jeste, ali... Ja sam takav bio prema nekima koje nisam voleo onako kako su zamislili, i onda su oni od toga pravili pozorište. Svi smo na kraju u ravnoteži...
Da nisam ja to kojim slucajem pizda? Pardon, samo pitam...
Dao sam sve od sebe da je raznežim tom pricom, a cim sam u tome uspeo, poceo sam da izigravam tešitelja, i da foliram kako to nije ništa strašno.
Malo istine nikad nije naodmet.
- I, vidiš šta se dogodilo sa mnom. Dobro je nanjušila stancic na mansardi, trecu smenu, i sve ovo. Bila je u pravu, gledano iz njenog ugla, a tu je i bio kvar. Ocigledno smo gledali na svet sa razlicitih tacaka. Ili smo sa iste tacke gledali razlicite svetove? Svejedno. Ne mogu je kriviti zbog toga...
Emiliju sam vec više puta poželeo da oslovim sa "pile" ili "pace", ali guska nikako nije bila.
- Ne, ne možeš je kriviti, ali isto tako ne možeš na to samo tako gledati. Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane, i ako mu tad odrežeš jednu, terace na sasvim drugu stranu. Bice možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo, ali nece biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste ostali zajedno. Puno ti je znacila...
Istina je. Moglo je biti i drukcije. Uz malo srece mogao sam na pumpu svracati mnogo rede, recimo jednom nedeljno, i to za volanom kakve drumske aždahe, da mi neki drugi levat natankuje pun rezervoar.
Znam, samo se kiloši vade na to, ali tih meseci je sreca negde zaturila moju adresu. Kad sam shvatio da Vevericu ni teoretski ne mogu izgubiti, pošto je nikada nisam ni imao, to me je pošteno izbacilo iz ritma, i ostao sam tako ocigledno sam, da davo naprosto nije mogao da odoli.
I došao je po svoje...
Da, Emi-Emili je pogodila, ali to nisam mogao tek tako da joj priznam.
- To nisi sama smislila, to si sigurno negde procitala? Cuo sam da su lepe devojke glupace, nemoj mene folirati. Uostalom, kakve grane? Savila se grana jorgovana. Svašta... Tako je moralo biti, i gotovo...
Razumela je da joj šalom potvrdujem da je bila u pravu, ali da više ne želim da ozbiljno pricam o tome.
- Tako je moralo biti... Sudbina je tako htela... Uf, koji teški patos. Šta, otkrio si medunarodnu zaveru u kojoj je ceo svet s jedne, a ti s druge strane? Ajde... Necu komentarisati tvoje godine, ali sad bi vec mogao da se malo trgneš. Dobro jutro!
Nesvesno sam pogledao prema satu na zidu, na što je i ona veselo okrenula glavu u tom pravcu. Veselo? Adio apatijo, ovo je vec licilo na pirgavu devojku koju sam znao iz videnja.
- Deset do deset! Neko misli na mene!
To mi je bilo poznato...
Do davola! Neko misli i na mene. Šiptar na pijaci ceka me u deset sa šest hiljada maraka za Bobu. Šta da radim?
Uradio sam glupost.
- Vidi, moram da skoknem na jedno mesto, petnaest minuta, u vrh glave. Nemoj da odeš. Ako moraš, ja cu te odvesti cim se vratim, ali nemoj zbrisati pre toga. Važi?
Klimnula je glavom. Uopšte nije izgledala kao da joj se odlazi, ponadao sam se da ce joj to preci u naviku, pa sa, sjurivši se niz stepenice, kresnuo "Srebrnu Senku", i pokušao da zamislim vazdušnu liniju do pijace.
To, što sam otišao, bio je jako pametan potez...
Kao da je, na primer, onaj princ ostavio Pepeljugu samu na podijumu u minut i po do dvanaest, i otrcao u izvesnu prostoriju sa nacrtanom muškom cipelom na vratima...
Šiptar je izgledao kao klošar maskiran u klošara, ali je napamet množio funte i belgijske franke na pet decimala. Rekao je da moramo sacekati drugog Šiptara, i to me je još malo zadržalo, jer su njih dvojica prvo emitovali kratke vesti na albanskom jeziku, pa mi je tek tada odbrojana lova.
- Ako treba veca kaljicina, trideset-cetrdeset iljade, javi nekoliko dana pre. Kriza je...
Složio sam se da je kriza...
Parkiranje i cekanje potrajalo je dvaput duže nego što sam racunao. Zanemaru-juci žuto svetlo na semaforima, pokušao sam da nadoknadim zakašnjenje, ali pola jedanaest je uveliko prošlo kad sam ušao u ulaz.
Mahinalno sam otvorio sanduce, iako se ništa nije belelo kroz otvore, i morao sam da ucinim korak nazad sa stepenika, pošto je u pretincu ipak bilo nešto što sam morao da uzmem.
Kljuc...
Katarina? O ne...
Oslušnuo sam pred vratima, i zazvonio, zbog malera, ali ništa se nije culo.
Nije bilo potrebe da uzvikujem njeno ime. Stan je malecak, i u tri koraka mogao sam da se uverim da u njemu više nema nikog.
"Bila je gospoda "Gianfranco Ferre". Morala sam hitno da odem. Javicu ti se kad se vratim od svojih. Hvala na svemu. E".
Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kaucu je ostao omot ploce koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može...
Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doruckom...
Zašto to njuškam? Izgleda sam skrenuo. To je samo obicna vunena stvar i ništa više...
Moracu da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju.
A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...
To sam uvracao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda ce još nekad doci ovamo...
Zvrrrrrrrrrrrr!
- Halo?
Katarina...
Bila je povredena, i pribojavao sam se da ce banuti, ali je srecom samo nazvala.
- Poceo si da juriš balavice?
Mani se Kaca...
- Ne. Poceo sam da ih stižem...
Nije umrla od smeha.
- Nadam se da si našao kljuc?
To je bio uvod za velike reci.
Da.
To nije bila velika rec. Znao sam da je razocarana.
- I? Na šta ceš se vaditi. Pricaj...
Nisam nameravao ni pod A ni pod B. Ni da se vadim, ni da pricam.
- Duga je to prica...
Pokušala je da malo smiri loptu.
- Pa dobro. Imam ja vremena...
Otkud to?
- Dosad ga nikad nisi imala više od sat-dva...
To je bila kontra. Obicno to žena govori muškarcu, i to ju je potpuno izbacilo iz fazona.
- Ne moraš da budeš neprijatan...
Ali ne moram da budem ni prijatan. Smislio sam šta cu reci. Ništa...
Srozala se...
- Htela sam da te sacekam. Mislila sam da smo zaslužili jednu oproštajnu ševu...
Misliš ti to i sad. Ali me neceš navuci. Sorry, lutko, danas se neceš okititi...
Cutala je, i ja sam cutao, s tim što sam, uzgred, i znao ko ce duže izdržati.
- Đubre jedno...
Tras!
Pa dobro...
Katarina je imala svoj status, svoju katedru, starijeg muža kog je blagovremeno izgustirala, premijere, izložbe, dva sina, klipana, koji su nosili patike broj cetrdeset pet, imala je kreditnu karticu, putovanja, nutriju, redovan tretman kod kozmeticarke...
OK, imala je i mene. Ali ne previše. Tacno onoliko koliko sam i ja, tu i tamo, imao nju...
Страна 2 of 2 • 1, 2
Страна 2 of 2
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму